„Укупној књижевности света драгоцен је дар онај што га свако обликује на свом говору, из свог живота, из своје историје, традиције и савремености, без поводљивости и опонашања”, записаће академик Вуксановић у „Даноноћнику 2”, другој књизи његових белешки, коментара, изрека, песама у прози, кратких есеја и осврта, која је објављена ове године чинећи у сваком погледу још богатијом већ изузетну биоблиографију аутора „семољске трилогије”, „Точила”, „Градишта”, „Кућног круга”, покретача и главног уредника Антологијске едиције „Десет векова српске књижевности”, иницијатора и председника Уређивачког одбора „Критичког издања дела Иве Андрића”, дугогодишњег управника Библиотеке Матице српске и актуелног управника Библиотеке Српске академије наука и уметности...
Књижевни рад донео је академику Вуксановић мноштво еснафских награда, од Нинове и Вукове до Мирослављевог јеванђеља, а на Свечаној академији поводом 101. годишњице присаједињења Војводине матици Србији уручено му је и највише покрајинско друштвено признање - Награда „Михајло Пупин”.
– Прво књижевно и прво друштвено признање добио сам у Сомбору – наводи академик Вуксановић у разговору за „Дневник”. – Прича „Син“ (прво па мушко!), награђена 1975. на „Политикином“ конкурсу где су радови ишли под шифром, одредила је мој пут писца. Октобарска награда ме је научила да не идем путем политичара. Било је то овако. Добио сам признање Сомбора за књижевне, уредничке и управничке послове у култури 1986, а на глас о томе неко се јавио из „горњег комитета“, због мојих пријатељских веза с Миодрагом Булатовићем и другим београдским писцима, углавном пријатељима из студентског доба. Дуго су већали и одлучили да од мене не „праве жртву“, али да се на свечаној додели у име добитника захвали директор стапарске зем-задруге. Тако су ме казнили. Пре неколико дана, на 101. годишњицу присаједињења Војводине Краљевини Србији, поверено ми је да се беседом обратим у име добитника покрајинских признања која су уручена на тај свечани датум, на великом скупу угледних и радозналих људи. Тако сам са дугогодишњим закашњењем, „на одложеном гледању“, казао оно што је требало да кажем у Сомбору. Занимљиво је било у међувремену, причање о томе би потрајало, а понешто наговештавају и ова два гранична податка.
У књизи разговора с Вама, коју је приредио Милош Јевтић, налази се један од најлепших записа о Војводини које сам прочитао. Заокружујете га речима: „Војводина је и ја, а ја се никад не може казати”?
– Тамо сам, као одговоре, написао две „поеме у прози“, једну о Црној Гори, другу о Војводини, једну о гори и камену, другу о равници и плоду, једну о свом детињству, другу о сазревању. Прва је загрцнута, друга је распевана, сва у метафорама, у низовима о учености и господству, о уметности и сазвучјима различитих гласова. Прва поема је носталгична, друга је сва од веселости. Сад видим да је тако морало бити. Сви директни преци из мојег родослова у Црној Гори су под земљом, а сви директни потомци из мојег родослова у Војводини су над земљом. Онамо су споменици. Овде су ми деца и унучад. То се не упоређује! Иначе, и осим тога, увек ми је сметало, и увек сам се чудио, зашто војвођански свет, нарочито српски свет, разроко гледа друге, подешава се и себи узима меру према њима, притом истиче своје фолклорно-забављачке особине као нешто главно, а не уме да каже огромно богатство у именима људи који су водећи, нарочито у ранијим вековима, у свим областима науке, уметности, просвећености, духовности и укупног раста националне цивилизације. Знам да се увек гласније хвали онај што има мало (да би то „мало“ увећао!), али мора и онај који има више (да то не би смањио) чешће да говори шта има. Требало би доста простора да набројим примере, а сваки би показао како се кроз време стварала српска целовитост и како се та целовитост стваралачки прожимала с другим народима. Ту би се видело и како је одлука о присаједињењу Војводине Србији припремана дуго, постепено и стрпљиво, из века у век, а не као што злонамерни и неуки зборе. По свему је, дакле, таква одлука дошла као природна појава.
Разговарају ли или се разумеју ћутећи та Војводина и, са друге стране, Црна Гора, чији су топономи у фокусу Вашег књижевног дела?
– У планинској родитељској кући, сваког лета, одмарам се и дишем, читам, шетам, пишем. Ви сте пре неколико дана објавили текст о „Калиграфији“ Орфелиновој, с потписом мени блиског господина, а ја сам, има томе доста година, свој венац записа о ренесансном Орфелину написао у собици где сам рођен. А више пута, у оваквим приликама, описивао сам како сам из својих сваконоћних новонасељских (новосадских) шетњи доносио листиће с белешкама за делове мојих најпознатијих књига, написаних завичајним говором, успоменама и дозивањима да оно што је прошло дође међу нас, али преобликовано савременим књижевним начином. Према томе, разговори ћутњом, што их на леп начин помињете, у мени се редовно обнављају и допуњују, а са сваким новим даном све боље се разумеју. То, наравно, никад неће моћи да схвате људићи који мисле да је за општу ствар корисније отворити продавницу погребне опреме него књижару.
У „Даноноћнику” сам наишао на запис: „На одласку у пензију професор каже ’Сад први пут не знам шта ћу са оним што знам’”. У Вашем случају чини се да сте и те како добро знали шта ћете са оним што знате?
– У последњих пет година, откад сам у СПС (молим за пажњу: Савез пензионера Србије), чини ми се да сам више урадио него у истом периоду пре стицања тог чина. Не идем у чекаонице и на прегледе, јер немам времена, а зато што немам времена, још немам ни лекарских потреба. То је логично, јер у сваком здравом телу, здраво је и знање. За људе који служе науци и уметности, језику и књизи, учености и просвећености, а притом ако су чланови САНУ, нема празног хода ни у шетњи. Такви људи морају да раде. Боље је да за њих говоре да су радохолици (по новој дијагнози) но да су алкохолици (по хроничним склоностима). Зато објављујем понеку нову књигу, а уређујем десетине наслова књига и часописа, на смену радим у Београду и у Новом Саду, путујем, десет година с пријатељима од науке бирам и објављујем антологијске наслове из миленијума српске књижевности.
Када смо код „Десет векова српске књижевности”, прва кола су дочекана на оштрицу, и то не само у комшилуку него и на домаћем терену. Након десет година и стоте књиге чини се да су опоненти утихнули. Очекујете ли да поново дигну глас, можда већ у априлу, када се појави 11. коло?
– Ове године смо добили награду Сајма књига за издавачки подухват, за десето коло, за сто књига у Антологији. А требало је да таква и друга признања добијемо пре десет година, за првих десет књига, јер је прво коло проглашено за ванбрачно дете неког националисте који не признаје очинство. Међутим, још једном се показало да су таква деца најлепша – рођена су из љубави, без имовинских односа и интереса – и показало се да могу одрасти и у сиротињским домовима. Опростите што говорим метафорично, јер борба да се на једном месту окупе најбоље метафоре, мисли, стихови, романи, приповетке, драме, есеји и критике, сви најбољи књижевни жанрови на српском језику, настали од дванаестог до нашег века – јесте метафора која постаје стварност, која ће се потврдити у већ спремљеном једанаестом колу у једанаест књига, увек с подршком претплатника и покрајинског и републичког буyета за културу. Није тачно да је Кардељ смислио правило „Удружени смо јачи“. Ми смо од прве мобе знали да је тако. Помињем „мобу“, јер се у Издавачком центру Матице српске сви послови раде хонорарно. На том послу је удружено неколико десетина добрих стручњака за српску књижевност.
Жан Жене је рекао: „Када сам први пут писао, први пут сам окусио укус слободе“. Но, може ли писац у неком тренутку постати заточеник речи?
– Писцу који има озбиљне намере суђено је да буде и заточник и заточеник речи. То се постаје на барем три начина. Једни озбиљно пишу да би сачували што више речи из свог језика, да би га заштитили од јачега, верујући да већи број коришћених речи повећава шансу за успех. Други пишу сувицама од речи, смишљају међународна имена за своје ликове, глођу језик да би им се књиге лакше преводиле у свету (где нас, иначе, једва чекају). Трећи не маре за прве и за друге, јер раде по моделу „сад или никад“, што лакше до какве зараде. (Не могу одолети да се не нашалим: лако је бити Жан кад има Жене у презимену!)
Слажете ли се са давно изреченим упозорењем Милоша Црњанског: „Све више нестају личности међу писцима”? Уопште, имају ли књижевници и књижевност будућност у овом 21. веку?
– Да, али што више нестају добри писци међу нама, то више Црњански постаје личност без замене. Док читамо писце као што је Црњански, књижевност има будућност у сваком веку. Тако и са Андрићем, и с Лазом Костићем, и с народним песником и приповедачем, и са сваким писцем који је све учинио да буде оригиналан и непоновљив. Имамо обичај да критикујемо себе и све око себе, да тврдимо како нико не мари за књиге, да је настало ново доба, дигитално и убрзано, да је писање неважан посао, али ће човек док га има имати нагонску потребу и да говори и да пише и да чита. Ја, иначе, мислим да никад нисмо читали колико и сада, да наши преци нису баш често омрцали и освитали с књигама у рукама.
Мирослав Стајић
