Он ће са “симфоничарима” извести Концерт за виолину и оркестар бр. 1 у г-молу оп.26 Макса Бруха. Пре тога, на овом концерту биће изведена Бетовенова увертира за “Егмонта”, а након Балажевог извођења Бруховог концерта, следи Шубертова симфонија бр.8 у х-молу (“Недовршена”).
Познати новосадски виолиниста Флоријан Балаж је и рођен у овом граду, овде је и студирао, као и у Љубљани, и завршио постдипломске студије на Академији уметности у Новом Саду, где данас ради као редовни професор. Овај добитник низа награда и признања почетком деведесетих година 20.века градио је своју музичку каријеру у иностранству, као члан и концертмајстор оркестара, али и као солиста, наступајући у региону и у музичким центрима Швајцарске, Аустрије, Немачке, Италије, Шпаније, Француске, Мађарске и Словеније. Флоријан Балаж је концертмајстор Војвођанског симфонијског оркестра од оснивања, са којим је 2013. наступао као солиста. Шест година касније поново пред новосадском публиком наступа солистички са овим оркестром.
Какву важност, у репертоару једног виолинисте, има овај Брухов концерт?
- Брухов концерт за виолину и оркестар у г–молу је незаобилазни концерт сваког виолинисте, без обзира да ли се бави педагошким радом, свирањем у оркестру или солистичком каријером. Нема професора у нижој и средњој школи и академији, а да се у својој педагошкој каријери није сусрео с тим да бар једном мора да га предаје ученику, или студенту. Сваки члан професионалног оркестра мора да положи аудицију да би био примљен у оркестар, и у више од 50 одсто случајева Брухов концерт се налази на репертоару кандидата који полажу аудицију. Солисти веома радо свирају овај концерт јер кроз њега могу да покажу сву своју музичку зрелост. Осећања која солиста жели да пошаље док свира овај концерт лако могу да се пренесу публици, она их прихвата и осећа различиту атмосферу коју солиста уз помоћ оркестра треба да дочара.
Познајете веома добро Војвођански симфонијски оркестар, већ сте са њим наступали и као солиста. Колико то може да растерети наступ?
- Ако могу да будем скроз искрен, ова околност никако не може да растерети наступ. Много је лакше када се наступа у некој средини где никога не познајете. Нећу сада да кажем да у тој страној средини немам одговорност приликом свирања, али много се лакше подносу евентуални киксеви и неке непредвиђене околности. На домаћем терену све мора стопостотно да штима. Евентуелне грешчице се „код куће“ не праштају. У оркестру са којим наступам, има десетак мојих студената који су завршили у мојој класи на Академији. Са појединима сам баш и радио Брухов концерт. Наступ је као сваки други, од солисте се очекује да увек да свој максимум. Тако ћу и ја да се потрудим да дам још и мало више од онога што сам спремио. Свирати у свом граду, са колегама са којима свакодневно сарађујете је велики мотив, и подстрек да уметник да свој максимум, и више од тога.
Зашто је важно неговати и солистичку каријеру? Шта она употпуњује у каријери неког музичара?
- Када музичар постане члан оркестра, временом изгуби осећај одговорности, постаје део масе, почиње да размишља да није више толико битан. Полако се повлачи у себе и бива све повученији у свирачком смислу. Мање негује своју свирачку технику, јер полако схвата да му то и није више толико важно. Наравно, то је велика грешка коју, нажалост, већина чини. Солистички наступи било ког типа прочишћавају музичку дисциплину, у сваком погледу. Када је музичар сам на сцени, све чује и све се види, не може да “маркира”. Труди се да сваки тон, свака фраза буде максимално коректна и до перфекције изведена, док у оркестарском свирању то код многих музичара није приоритет.
Будући да наступате и као солиста и као концертмајстор симфонијског оркестра, у чему је, у извођачком смислу, најосетнија разлика између те две позиције?
- Као што сам већ описао, разлике не би требало да буде, али нажалост разлика је огромна. У мом случају то није тако. Одговорност постоји на било којој да сте позицији. Можда највећа разлика је у томе што, када свирам као солиста, иза свега што се деси, и ако дође до неке грешке, стојим ЈА и нико то неће замерити, а можда чак ни приметити. На позицији концертмајстора ситуација је скроз другачија. Концертмајстор одговара за читаву групу виолина, не мали број пута и свих гудача у оркестру. Сви, али буквално сви, гледају у вас. Сви морају да свирају као ви, одговорни сте за штрихове и на начин како их изводите. Ако ви погрешите, греше сви. И то је највећа одговорност, а самим тим и велики терет када седите на позицији концертмајстора. Али, та позиција има и своју лепоту јер концертмајстору даје могућност да се искаже и као солиста у многим симфонијским делима, што је за мене велики изазов.
Предајете и на Академији уметности у Новом Саду, оснивач сте и удружења “ФлориАрт” које покушава да музику приближи ширем аудиторијуму. Какав је данас њихов однос према класичној музици, како студената, будућих музичара, којима је она животни избор, тако и оних који се тек с њом упознају на концертима?
- С обзиром да у медијима има све мање и мање простора за класичну музику, ученицима, студентима и љубитељима класичне музике недостаје чешћи сусрет са њом. Да је тако, мој рад као редовног професора виолине на Академији, и рад мојих колега, потврђује мој исказ. Где год да наступамо, или промовишемо музику, у виду такмичења или неког семинара, поново будемо позивани и добродошли. Да је у медијском простору више класичне музике, као у опште образовном систему, од вртића преко основних школа, однос према музици би био већи и приснији. Из тог разлога смо моја супруга Марта Балаж и ја основали удружење “ФлориАрт”, које успешно приближава класичну музику, како млађој тако и старијој популацији.
Музички свет свуда исти
Наступали сте као солиста и у иностранству, у многим земљама, и сарађивали са разним оркестрима и диригентима. Какву вредност има то музичко искуство за вас?
- Морам да признам да је мање - више тај наш музички свет свуда исти, ма где пошли. Свуда се музичари сусрећу са истим проблемима и ситуацијама. У последње време се ниво – квалитет наших оркестара знатно поправио. Из концерта у концерт наш оркестар (ВСО) је све бољи и квалитетнији, то кажу и гостујући диригенти и солисти који су са нама наступали. Са великим задовољством преносим своје искуство колегама, које сам стекао свирајући много година у разним оркестрима у иностранству. Највише замерки је било по питању дисциплине и кодекса понашања музичара у оркестру. Драго ми је да сам у периоду када сам учио, сазревао као музичар, био у прилици да сарађујем са великим диригентима и свирам у еминентним оркестрима Европе. То искуство и дисциплину коју сам стекао свакодневно користим и у свом послу, и као солиста и као концертмајстор у оркестру.
Наташа Пејчић
