ЈЕЗИКОМАНИЈА: Намерно скраћивање
Апостроф је правописни знак ’ који показује да је у речи нешто изостављено. Оправдан је у разговорном писању: рек’о, дош’о, к’о. У тим примерима он обележава испуштен глас или слог.
Такво писање има смисла у дијалогу, књижевном тексту, песми или реклами. Њиме се дочарава говор, брзина, опуштеност или локални израз. Када особа каже „Шта си рек’о?”, апостроф помаже да га чујемо.
У стандардном тексту боље је написати: РЕКАО, ДОШАО, КАО. Апостроф није замена за правопис, него знак за намерно скраћивање. Зато није добро убацивати га тамо где ништа није изостављено.
Посебно је ружно када се користи као модни детаљ у називима и објавама. Натписи попут „столице’s”, „кафић’s” или „акција’s” имитирају енглески без разлога.
У српском се множина, припадност и падежи не праве апострофом. Не пишемо „Instagram’s профил”, него Инстаграм профил или профил на Инстаграму.
Не пишемо „90’s”, ако мислимо на деведесете године. Туђи графички манири не треба да постану наши правописни обичаји.
Може бити духовит само када је свесно стилско средство, али делује помодарски када глуми модерност.
Најбоље правило је једноставно: апостроф користити само кад нешто заиста недостаје. Ако реч може лепо да стоји цела, не треба је ломити знаком.
Н. Мирковић
