У току нешто више од два сата разни „Вилини“ састави су уз Тамбурашки (диригенти Иван Сабо и Стеван Мошо) и Народни оркестар (под управом Драгана Нарачића) извели укупно шеснаест нумера, чији је редослед следио уобичајену драматуршку кривуљу оваквих вечери, а која је континуирано али таласасто расла заједно са годиштем и интерпретативним сензибилитетом извођача: од дечијих састава различитог узраста, предизвођача, ветерана, па све до извођача у пуној и задивљујућој извођачкој зрелости. Сваки од ових ансамбала пленио је посебном енергијом, што је публика у препуној сали препознавала и награђивала бурним аплаузима. Врхунац вечери, међутим, био је смишљено усмерен ка премијерном извођењу кореографије „Девојко мила, црвена јабуко. Било једном у Црној Трави“ маестра Милорада Лонића а у музичком аранжману Драгана Наранчића. Ова, нова кореографија традиционалног плеса у свим аспектима сценске фолклорне уметности – визуелно-просторном, кинетичком и музичком – заслужује аналитички коментар. У основи заснована на традиционалној плесној пракси југоисточне Србије, односно области Црна Трава, она прича причу о снажној, али неоствареној љубави између Марка и Љиљане превазилазећи фолклорни стереотип бајковитог али истовремено по правилу прозаичног (дакле драматуршки најчешће потпуно неразрађеног) младалачког заљубљивања кроз „народну игру“. У овом случају љубав не тријумфује већ, неостварена због неумитно супротне воље родитеља, по први пут у нашем кореографисаном фолклору отвара могућности слојевитије реинтерпретације традиционалног сеоског живота и патријархалних културних вредности. Метафора растанка (област Црне Траве је позната по печалбарима) и узајамног заветовања (Марко Љиљану дарује јабуком) којом започиње прича, наставља се његовим повратком у завичај, болним сазнањем да је девојка обећана другом и неуспешним покушајима да се ова судбина промени. Слободно, креативно, играјући се и истражујући драматуршке потенцијале појединачних кореографских захвата, маестро Лонић сваки сегмент кореографије подређује основној, како би он то рекао, „кореографској намери“. Уз искуствени али и промишљен осећај за темпоралну организацију делова целине сценског дела као „временске“ уметности, аутор користи свега четири традиционална сеоска плеса који су извођени у Црној Трави (биљибинку, власинку, пешачку и чачак), пресецајући их традиционалним песмама у двострукој функцији тумачења драмске радње и динамичког нијансирања драматуршког тока.
Надограђујући основне обрасце покрета одабраних плесова а са дугогодишњим искуством врсног извођача, Милорад Лонић их кинетички и просторно постепно изграђује (како би се то још рекло „стилизује“) ка достизању два узбудљива врхунца на крају пешачке и чачка. Важно је напоменути да се уз солисте Марка (Срђан Петровић) и Љиљану (Светлана Бањац), чије глумачке и плесне интерпретације тек треба разрадити, и изванредне епизодне роле (Милорад Мирчић, Иван Савић и Вања Вујичић), у овој кореографији појављује и колективна улога сељана који активно учествују у свим развојним токовима приче. У потпуности у складу са основном идејом о растанку као метафори чежње за недостижним животним сапутником, завршна слика у изразитој просторној асиметрији која нужно тражи одређено разрешење, смислено оставља простор за неке нове почетке и исказивање јасне идеје да љубав између Марка и Љиљане не може престати као светлица наде и радости, као вечити симбол трајања и посвећености. У том смислу и назив кореографије „Било једном у Црној Трави“ сублимирано измешта идеју ове приче у сферу универзалног и вечитог људског трагања.
Иако не представља стваралачки искорак у сфери кореографисаног фолклора у мери на који је то учињено неким његовим другим остварењима (нпр. кореографијом на музику VII руковети Стевана Мокрањца или „Латицама српског кола“), „Девојко мила, црвена јабуко. Било једном у Црној Трави“ маестра Милорада Лонића истражује све потенцијале кореографије традиционалног плеса до њихових крајњих граница. У том смислу, могуће је очекивати да ће нека од решења која смо видели на премијерном извођењу у наредним интерпретацијама добити и нека нова обличја.
Селена Ракочевић
Пројекат „Споменичко наслеђе данас” ДВП Продукција реализује уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе с верским заједницама...
