На изложби је приказано 70 слика и цртежа из ових фондова који чине јединствену ликовну хронику Новог Сада. Поставка ће бити отворена до 7. априла и могуће је погледати је сваког дана, осим понедељком, од 10 до 18 часова.
Овај уметник припада, како каже за „Дневник” ауторка изложбе Љиљана Лазић, генерацији „заборављених” ликовних уметника, али је веома важан за наш град с обзиром на то да је за њега тематски везан, а његова заоставштина од неколико стотина слика и вајарских дела сведочи о чињеници да он заузима посебно поглавље у историји ликовне уметности Новог Сада.
Kао младић био је шегрт у фотографском атељеу у Бечу, али је то убрзо прекинуо Велики рат. Након његовог завршетка, 1919. године уписује Уметничку школу у Београду, али већ догодине одлази поново у Беч, у приватну школу сликара Фрелиха. Две године касније школовање је наставио у Кракову, на Ликовној академији, а по повратку у Нови Сад прикључио се Удружењу ликовних уметника Србије. Учестовао је на шестој Југословенској изложби у родном граду, а све до 1939. године одржао је пет самосталних и учествовао на седам колективних изложби југословенских и војвођанских уметника у Новом Саду, Београду и Сомбору.
– Није се много мицао из Новог Сада, и упркос томе што је имао прилику за то, будући да се школовао у Београду, Бечу, а потом у Кракову. Међутим, највероватније је био слабијег имовног стања, што га је задржало у завичају – каже Лазићева.
Током свог стваралачког периода, који трајао између 1920. и 1960. године, насликао је бројне пејзаже, мртве природе, портрете, а највећи број сачуваних дела су пејзажи тадашње новосадске периферије, Алмашког краја и Подбаре, где је рођен и где је провео свој век. Посебно место у оквиру изложбе заузимају његови аутопортрети.
– Они говоре о његовој интровертној и тихој личности, уметнику који је био окренут себи и који је неупадљиво учествовао у развоју ликовног живота у Војводини пре Другог светског рата и у његовој послератној обнови педесетих година прошлог века – каже наша саговорница, додајући да његово стваралаштво одликује мешавина стилова, јер није примао туђе утицаје, него је сликао на свој начин. – Због тога је био проблематичан критичарима. У његовом раду присутни су рецидиви сецесије, постимпресионизма и реализма. Након рата није се приклонио соцреализму.
У послератним годинама додељена му је награда Главног извршног одбора АПВ за допринос сликарству и завичајној култури, а бавио се и падагошким радом. Преминуо је у Новом Саду 1958. године и сахрањен је на Алмашком гробљу.
Највећи део Ипићеве уметничке заоставштине данас се налази у у Музеју града Новог Сада и Галерији Матице српске, те неколико приватних колекција.
А. Мандић
