Југ Радивојевић, редитељ: Мењати се, а остати исти

НОВИ САД: У оквиру програма обележавања стогодишњице завршетка Великог рата и присаједињења Војводине Краљевини Србији у недељу ће на сцени „Пера Добриновић“ Српског народног позоришта премијерно бити изведена драма „Светозар” у режији Југа Радивојевића.
jug radivojevic
Фото: Youtube Printscreen

Животи Светозара Милетића и Јаше Томића били су један велики устанак који је почео Мајском скупштином у Карловцима 1848. године и који се завршио присаједињењем, односно слободом Срба у Војводини и обједињењем српског народа и његовог духовног простора. Верујем да сам то дао драмски уверљиво и историјски истинито, речи су Милована Витезовића.

Пред Југом Радивојевићем и драматургом Спасојем Ж. Миловановићем био је, међутим, веома захтеван задатак да обиман Витезовићев телевизијски сценарио, који покрива догађаје у периоду дужем  од пола века, преточе у драму. Стога смо признатог редитеља најпре и питали каква је била сарадња са познатим писцем, да ли је можда сугерисао које би то драмске линије из његовог предлошка биле најпогодније за упризорење, или је ауторски тим представе имао пуну уметничку слободу за постављање „Светозара“ на сцену нашег најстаријег професионалног театра?

Милован Витезовић је доказани драмски аутор садржаја историјске грађе. Од "Вука Караџића" преко "Растка Немањића", па до "Светозара Милетића", Витезовић, преузимајући историјске друштвено-политичке околности, склапа пре свега интимне и емотивне исповести главних јунака, подсећа Југ Радивојевић.

Према његовим речима, и драма "Светозар" јесте настала као сублимација драматурга Спасоја Ж. Миловановића из Витезовићевог обимног сценаристичког рукописа.

Али суштина је иста: упоредна прича о макро и микро плану и, заправо, отворена дилема - да ли је неминовно да велики друштвени макро-ангажман урушава ваш најинтимнији микро-свет? Господин Витезовић је написао онолико колико је сматрао да је потребно, а ми смо искористили онолико колико смо проценили да је нама довољно за стварање узбудљивог и живог театра, наводи Радивојевић.

Својевремно сте, након премијере Ваше представеКонстантин“, посвећене Константину Великом, изјавили да јеидеја била да се један тако сложен и важан живот исприча једноставним језиком, разговетном позоришном поетикомкоја је при томе у естетском смислу бити слојевита и богата. Да ли ће се иСветозаркретати у тим координатама, или је овде приступ био другачији?

Водим се оном филозофијом - мењати се а остати исти. Тако изгледају и моје представе... Уек другачије, али и препознатљиве. "Светозар" је моја 111. позоришна режија. Занимљива бројка... А што се саме естетике тиче, у последње време велики печат мојим режијама дају Александар Денић, сценограф, и Татјана Радишић, костимограф. Овде је њихов рукопис готово пресудан по општи утисак представе, уз изузетну оригиналну музику младог композитора Александра Сребрића.


Прва режија у СНП-у

Светозарје Ваша прва режија у СНП-у. С обзиром на то да сте имали прилику да добро упознате могућности замашног дела Драме, на којем бисте пројекту, с Вама као редитељем, с тим ансамблом радо поново сарађивали? Да ли већ има идеја у том правцу?

На првој проби рекао сам ансамблу да је било потребно мојих 25 година професионалног рада, 110 режија и преко 50 награда добијених у земљи и иностранству, како за саму режију тако и за пројекте у целини, да бих се квалификовао за рад у СНП-у. Наравно, мало шале али и пуно збиље. Дивно је било радити са великим ансамблом, са првацима куће, али и са младим надолазећим снагама. Али нисмо разговарали о неким новим представама. Нека "Светозар" буде репер наше сарадње.


Нисте инсистирали на ликовном (пре)обликовању глумаца, па тако Милетић нема бујну браду, Фрања Јосиф препознатљиве зулуфе... Да ли је ризик форматирати поједине ликове, поготово оне о којимасви све знају“, не као фотографије из историјских читанки, већ као људе од крви и меса, од среће и туге, заноса и сујете, рација и лудила..?

Већ сте дали одличан и тачан одговор у постављеном питању. Ми се ниуједном сегменту представе нисмо бавили имитацијом историје. Напротив, историјске ликове смо третирали искључиво као драмске, а то значи потпуну слободу аутора, од физичког изгледа преко унутарњег садржаја.

Свако време даје своје одговоре на исконско питање које је Његош исказао речима: „Шта је човјек, а мора бити човјек“? Но, како на сцени пронаћи одговоре који ће, с једне стране разумети околности неког времена прошлог, а са друге опет бити блиски перспективи времена данашњег, које пре свега карактерише брзина промене канала на ТВ-у?

Кроз жив театар. Не банално и плакатски политички агресиван, јер није то једини начин за бављење театром који нам даје могућност препознавања свакодневнице. Велико класично позориште пружа све одговоре на питања савременог човека. И то је театар који ја правим. Не намећем, али отварам одређена тумачења која нам могу данас бити од користи, иако се бавимо темом која је стара бар 150 година.

Фото: snp.org.rs

Импозантна глумачка екипа

Поред Саше Торлаковића у насловној улози, у подели су и Марко Савић (Млади Светозар), Гордана Јошић (Анка Милетић), Вишња Обрадовић (Млада Анка), Јована Мишковић (Милица Милетић), Григорије Јакишић (Славко Милетић), Небојша Савић (Јаша Томић), Драгомир Пешић (Јован Јовановић Змај), Аљоша Ђидић (Млади Змај), Предраг Момчиловић (Михаило Полит Десанчић), Душан Вукашиновић (Млади Полит), Милован Филиповић (Миша Димитријевић), Страхиња Бојовић (Ника Максимовић), Пеђа Марјановић (Бранко Петровић – Шандор), Љубиша Милишић (Тиса Коломан), Миодраг Петровић (Др Бек), Ервин Хаџимуртезић (Матавовски), Золтан Молнар (Министар Перцел), Иван Ђурић (Франц Јозеф), Драган Којић (Капетан Манојловић), Зоран Богданов (Патријарх), Марко Савковић (Доктор), Јован Ристовски (Јован Хаџић) и Стефан Бероња (Стражар).


Саша Торлаковић, коме је поверена улога Светозара Милетића, рекао ми је да му је рад на овој представи био веома узбудљив и инспиративан, јер је од почетка било јасно да није у питању текпригодницакоја ће бити изведена у част великог јубилеја и врло брзо потом заборављена, већ да је реч о озбиљној продукцији јасног ауторског печата која има недвосмислене уметничке претензије?

Велика ми је част била сарађивати са Сашом Торлаковићем. Први пут. Доказано велики глумац. Изузетан човек и сарадник. Ако он тако мисли, то је за мене већ огромна сатисфакција. Значи да је вредело радити и да ће публика потврђивати ту нашу намеру сваким извођењем. Поштујем критику, али су ми суд публике и колега најважнији. Радили смо у дивној и преданој атмосфери уз велику подршку свих структура СНП-а, управе и Управног одбора и, наравно, саме Покрајине, од председника Игора Мировића до секретаријата за културу и Драгане Милошевић.

М. Стајић

EUR/RSD 118.3017
Најновије вести