Саша Торлаковић: Милетићев лик је много више од пуке фактографије

НОВИ САД: Драма „Светозар” Милована Витезовића премијерно ће бити изведена у недељу, 25. новембра, на сцени „Пера Добриновић“ Српског народног позоришта.
sasa torlakovic
Фото: snp.org.rs

Представу, која кроз живот, дело и страдање народног трибуна Светозара Милетића приказује важан део епохе коју је обележила борба пречанских Срба за остварење вишевековног сна о присаједињењу матици, режира Југ Радивојевић, драматизацију потписује Спасоје Ж. Миловановић, а импозантну глумачку екипу предводи Саша Торлаковић у насловној улози.

Када сам добио позив за рад на „Светозару“, на основу текста, ауторске екипе, поделе и саме институције Српског народног позоришта, схватио сам да се не ради нити о реситалу нити о пригодници већ о заиста озбиљној представи, каже Саша Торлаковић за „Дневник”.

Како додаје, драго му је да је тако, јер смо иначе склони томе да, када су у питању неки велики, важни датуми, урадимо нешто на брзину тек да бисмо урадили.

И већ сутрадан заборавимо и те датуме и то што смо пригодно урадили. „Светозар“ је другачији, тема је узбудљива, тера вас на размишљање и о том турбулентном времену са којим из овог времена водимо дијалог, и о људима о којима приповедамо, о томе колико су били посвећени идеји присаједињења и колико су били спремни да за њу жртвују... И мислим да ће бити занимљиво и публици да види наше виђење тих догађања, поручује наш саговорник.

Колико је за глумца изазов када треба да осветли икону једног времена, једног простора, као што је то био Светозар Милетић?

Када су у питању такве личности, које су не само оставиле озбиљног трага у прошлости, него су, у крајњем, утицале и на нас данас, некако је опште место да се о тим људима „све зна“. И да је такав њихов „портрет“ једини могући. С друге стране, ишчитавајући у припреми силну грађу, некада чак селективно, у једном тренутку схватите да не можете да играте тог човека само на основу сувих чињеница, које су исписали биографи. Оне се јесу негде послагале, али Милетићев лик је много више од пуке фактографије. И ту на сцену долазе редитељ, колеге, и онда даље градите улогу кроз однос са другим људима, другим ликовима, кроз међуигру, као што је градите и кроз себе, кроз властиту имагинацију. Рецимо, стално сам размишљао о томе шта бих питао Милетића да је жив, какав бих дијалог с њим водио? И покушавам да чујем његове одговоре...

А да ли покушавате да и сами понудите неке од одоговора на та питања стављајући се у Милетићеву позицију у ондашњем времену?

На сцени тој врсти идентификације, заправо, тежимо читав живот, који год да лик играмо. Али проблем је овде друге врсте. Оно чему смо ми склони, генерално, то је да о неким људима и догађајима олако судимо из перспективе овог времена, док држимо даљински управљач, не узимајући у обзир околности. А оно што је, чини ми се, најболније – то је заборав. Сада да изађете на улицу и питате младе људе ко су били Светозар Милетић и Јаша Томић, можда бисте и добили какав одговор, али штур, на нивоу цртице, док већина њих вероватно није ни чула за Полита Десанчића или Јоцу Лалошевића. А то су све прваци који су гурали једну идеју и у њој били све само не површни, и заслужили су да не буду само замагљени портрети у историјским читанкама. Али ми своју историју заборављамо.


Сваки пут испочетка

Саша Торлаковић лауреат је две Стеријине и још мноштва других награда, од оних на Сусретима професионалних позоришта Војводине до Дана комедије у Јагодини. Недавно је бриљирао у улози Агатона на сцени Народног позоришта у Београду, а сада му је поверена главна улога у другом националном театру – СНП-у. Ипак, и поред свих тих признања остао је веран Народном позоришту у Сомбору.

Најпре, код нас награде ништа не значе, клизав је то терен. Овде да добијете и Оскара, то вам не би гарантовало нове улоге у домаћим филмовима (смех). Ми уживамо у томе да неког без мере хвалимо док се пење ка врху, да бисмо са још већим задовољством дочекали његов пад. Наравно да вам као професионалцу прија потврда колега, жирија, критике, публике, која је најважнија, да сте урадили ваљан посао. Али сутра је нови дан, рад на некој новој представи, новој улози. И ту долазимо до Сомбора, јер тешко да бих у Београду или Новом Саду био у могућности да одиграм све што сам одиграо у мом Народном, тешко да бих био у прилици да сарађујем и са толико врсних редитеља. Наравно, за глумца је такође неизмерно важно и да што више, ако је у прилици, ради и ван своје куће, јер се тако додатно обогаћује и као уметник и као личност. Мени се и у том смислу посрећило. Али генерално, заправо, у нашем глумачком свету нема правила. Осим оног: сваки пут испочетка, као да је први пут, речи су Саше Торлаковића.


Фото: snp.org.rs (S. Doroški)

У којој мери је за тако амбивалентан однос према властитој историји кривац и чињеница да се савремени човек много теже одлучује за напуштање зоне конфора зарад одбране идеје, за разлику од Милетића који је био спреман да за једну идеју жртвује све

Деведесете године прошлог века су доста утицале на то да родољубље у правом смислу те речи, дакле да љубав према домовини и према неким традиционалним вредностима, буду искомпромитовани. У тим су временима неке наказе, држећи у једној руци српску заставу, другом крали телевизоре. О крвавим злочинима почињеним у име српства да и не говорим. То никако нису идеје због којих је Светозар Милетић био спреман да жртвује и иметак, и породицу, и живот... Истовремено, евидентно је и одуство емпатије, анестезирани смо као друштво, утрнули смо, рутински мењамо канале на телевизору и док се пред нашим очима догађају незамисливи ужаси, људи гину или умиру од глади, ми мирно једемо сендвич и пијемо пиво. А томе треба додати и велико незнање и неписменост. И чини ми се да су овакви пројекти, попут „Светозара“, добре прилике да се бар мало неке копрене уклоне. И волим што у томе учествујем.

У драмиСветозарликови нису безгрешни, чисти, умивени, већ су осенчени личним и партијским интересима, сујетама, стрепњама...

Може неко да се идеолошки или стратешки слаже или не са кључним актерима догађаја о којима говоримо, са Светозаром Милетићем или са Јашом Томићем, али не може да им оспори то да су били храбри и одлучни да у својој идеји иду до краја. Нису били калкуланти, нису били ситне шићарyије, прелетачи каквих данас имамо онолико. Рецимо, на фотографији сахране Светозара Милетића види се мноштво људи који су дошли да тог великана испрате на последњи починак. Неће бити да су му сви били идеолошки блиски, да су следили његову политику. Али очигледно су га поштовали и респектовали то што је радио. Наравно, увек су новац, моћ и страх опредељивали појединце на коју ће страну, па је таквих било и у Милетићевом окружењу, било их је и међу ондашњим политичким првацима и мед интелектуалцима. Увек је било и биће „родољубаца“. Али зато, срећом, и имамо ове друге, попут Милетића, на које бисмо требали да се угледамо.

М. Стајић

EUR/RSD 118.3017
Најновије вести