Откад је први пут изведена у Бордоу 1789, Враголанка је присутна скоро 230 година на балетским позорницама света. У СНП-у је први пут постављена 20. априла 1973. у кореографији и режији Ике Отрина. Играна је с великим успехом па је премијерно постављена још једном, 13. маја 1986, такође у Отриновој кореографији и режији, и обновљена 22. фебруара 1991. и извођена до сезоне 1995/96.
Поводом припрема за повратак Враголанке, разговарали смо с балетским педагогом, кореографом и редитељем Калином Ханцијуом, гостом из Румуније, који други пут сарађује са Балетом СНП-а. Током сезоне 2016/2017, био је ангажован као балетски педагог и радио је са ансамблом на пробама за представе с текућег репертоара. Са интернационалним четрдесетогодишњим искуством на балетским сценама у Констанци, Клужу, Дрездену, Италији, Калин Ханциу поставља Враголанку у Новом Саду. Стварајући одличну радну атмосферу с ансамблом на пробама, истакао је да ужива што ради овај балет у СНП-у.
Дипломирали сте 1976. на Лицеју „Октавијан Строја“ из Клужа, расаднику талентованих балетских играча и педагога. Ко су били Ваши професори и с којим сте кореографима, значајним у свету балетске уметности, сарађивали?
Током школовања професори су нас научили да сопствене потенцијале не само спознамо него да их унапредимо, да границу својих снага и могућности померимо. Много сам научио од Олега Дановског, педагога и директора Позоришта у Констанци, који је за мене био велики уметник. У Немачкој су то, по мом мишљењу били руски кореограф Константин Русу, кореографкиња Уте Митројтер, радио сам с Инге Берг-Петерс, ученицом славног Тома Шилинга, изузетно важног и цењеног кореографа. Џон Нојмајер је истакнуто име и са њим сам радио у Хамбургу, као и Џон Кренкоф из Штутгарта, Јижи Килиан из холандског Балетског позоришта, наравно и Борис Ајфмал, руски ђак. Видео сам њихове кореографије, учио сам од њих, али стварам свој стил.
С више од двадесет Ваших кореографија постављених у класичном и неокласичном стилу у последњих двадесет година за позоришта у Констанци, Букурешту, Брашову, Кини, Немачкој, на која сте кореографска остварења посебно поносни?
Радио сам кореографије од класичних целовечерњих балета и неокласичних балета, до кореографија за ТВ, шоу програме и такмичења у модерном плесу, зато што сам отворен према различитим плесним изразима. У Дрездену сам, осамдесетих година, први пут видео плесно позориште и такав израз ме је импресионирао, посебно експресија и њено значење за такву врсту позоришне уметности. У свету кореографије експресија ужива статус занимљиве комбинације која омогућава и кореографу и играчу да покажу своје знање и таленат. Моје кореографско писмо је у основи такво да публика разуме представу, чему су ме учили Дановски и Нојмајер. Своју кореографску визију бих упоредио са Нојмајеровим остварењима, с тзв. „белом кореографијом“, што значи да приступам кореографисању тако да представа буде лако читљива за публику и да су покрети играча смислени. Првом кореографијом коју сам радио у Констанци 1994, Рапсодија у плавом, на музику Џорџа Гершвина, истакао сам идеју о слободи кроз однос младих и одраслих, при чему млади представљају наду у будућност. Последњих десетак година радио сам кореографије у Немачкој (Земља осмеха и Грофица Марица, Либек, 2002; Живот и патња Публија Овидија Наза, Фрајбург, 2006), у Румунији (Пепељуга, Клуж, 2007; Сарасате, Букурешт, 2012; Одушевљење Буенос Ајресом, Питешти, 2018), у Кини (Кармен свита, Ланџоу, 2015).
На основу Вашег четрдесетогодишњег рада са професионалним ансамблима Европе и Азије, можете ли истаћи нешто што је карактеристично за балетски ансамбл СНП-а у односу на остале? Шта играчи значе за Вас?
За мене су играчи, као за сваког кореографа, све. Без њих нема представе, нема ни кореографије. Пре неколико година ситуација је била таква да је било много играча а мало кореографа, а данас је обрнуто, имамо много кореографа, а мало играча. То је чињеница која говори у прилог томе да су играчи много цењени, али њихово умеће извођења зависи од њиховог карактера, да ли могу помоћи кореографу или су играчи који то не могу. У 35 година дугој играчкој каријери имао сам преко 500 соло наступа, а са таквим искуством сам у позицији да разумем младе играче и то ми олакшава рад са њима. Својевремено сам пратио пробе у Краљевској опери у Лондону и у Бољшој театру, где се од играча захтева толико техничко савршенство у извођењу покрета да емоција остане у другом плану, или је изводе са доста потешкоћа, што је видљиво. У балетској уметности мора да се користи цело тело, без обзира на то да ли је играч у доброј форми или није, он мора да вежба и игра.
Цењена кореографкиња из Румуније Лијана Јон Јанку, која је дуги низ година сарађивала са СНП, препоручила ми је новосадски балет, те сам први пут дошао 2016. године као балетски педагог, а ове сезоне настављамо добру сарадњу коју ћемо продубити Враголанком. Радим овај балет први пут у својој кореографској каријери и почаствован сам што ћу га поставити у СНП-у. То је велико уживање за мене. Ансамбл СНП-а је отворен за сарадњу, а то је знак да има потенцијала и да им моје знање користи да би продубили своје улоге, технику, експресију. Стварати добру радну атмосферу, засновану на међусобном поштовању, то је мој начин размишљања и деловања.
Која драмска средства ће бити у основи интензивирања пасторале, комике и шарма Враголанке?
Враголанка је класичан балет, покрет је класичан, као и експресија карактерних улога. Прича остаје иста: богата поседница, удова Симона, коју традиционално, у кломпама, тумачи мушки балетски играч, узалудно покушава да спречи љубав између своје лепе кћерке Лизе и сиромашног младића Колена. Нова Враголанка биће другачија од оне која је била играна овде до средине деведесетих, и не само овде, него и другде где је традиционално постављана, у Немачкој или Русији. Нећу користити много пантомиме, што је, иначе, типично за поставку Враголанке у Лондону. Желим да направим много више плесних деоница код мајке Симоне и код улоге оца, да их учиним упечатљивим јер их постављам у другачију позицију. У режији користим промене светла да бих нагласио пасторалну атмосферу, комику и радњу на сцени. На крају првог чина је чувена сцена када почиње невреме са кишом. О тој важној сцени смо разговарали у Балету и Техници, испитујемо све могућности и надамо се да ћемо многе идеје реализовати.
Каква је подела и како градите ликове Лизе, Мајке Симоне, Колена, Томаса, Алена?
Имамо поделу, негде ће бити и 3-4 алтернације и свако ће имати шансу да заигра. Све ликове желим да прикажем као слободне, јер млади, Лиза, Колен и Ален, не воле притисак који праве Симона или Томас који инсистирају на послушности. Лиза није „лоше чувана девојка“, како је некада гласио наслов овог балета, нити је Колен само сиромашни младић. Они желе да сами и слободно изграде свој свет, али у окружењу и условима које им намеће Француска револуција. Покушаћу да „ухватим“ тренутке који су се одвијали у позадини да бих показао какви су били грађани тог периода. Зато Лизи и Колену дајем нове особине и статус у свом редитељском виђењу. Мајка Симона је снажан карактер, доминантна особа, она је та која захтева дисциплину и то се види када она с Аленовим оцем договара кћеркину удају. У финалу желим да прикажем Симону и оца Томаса како постају особе ширих погледа, пошто су млади и њихова љубав директно утицали на њих и допринели њиховој промени. Као родитељи, они попуштају пред новом визијом младих, разумеју своју децу, флексибилнији су према окружењу и променама уопште. Враголанку посматрам као дело испуњено животом, као оду о слободи, визију о слободи избора. Данас је неопходно да градимо добре односе да бисмо разумели промене.
Премијера Враголанке је најављена за 23. фебруар, од када ће балетски репертоар СНП-а бити богатији за наслов који се сматра најстаријим у историји балетске уметности.
Планирано је да на премијери играју Ана Ђурић (Лиза), Самјуел Бишоп (Мајка Симона), Милан Иван (Колен), Давид Груосо (Томас), Игор Таубер (Ален), Александар Бечварди (Петао). Балетом ће дириговати Александар Којић, сценографију потписује Саша Сенковић, костиме креира Мирјана Стојановић Маурич.
Учествују солисти и ансамбл Балета и Оркестар Опере СНП-а.
Како видите класичну балетску представу данас у савременом окружењу?
Најважније је да је публика са вама. Чак и кад има добру, квалитетну представу и кореографију која је разумљива свакоме, позориште се увек налази пред великим изазовом- како да привуче публику. Конкуренција је у телевизији, интернет медијима, технолошким иновацијама, зато мислим да би на позоришном репертоару требало да буде оваквих једноставних наслова који су уједно и одраз неговања историје балетске уметности и добре атмосфере коју стварају балетски играч и гледалац. То може само позориште.
Ивана Илић Киш
