ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Заборављени „српски божоле”

Прича о младом божелеу стигла нам је с великом задршком, тек тамо негде у другој половини деведесетих прошлог миленијума. Али се зато на његову копију није дуго чекало.
Pera Samardzija
Фото: Б. Лучић/Петар Самарџија

Промоција првог „српског божолеа” одржана је 1999. године у присуству великог броја пријатеља вина, у београдском ресторану „Франш”. Промовисао га је крушевачки „Рубин”, винска кућа која је преживела све тадашње винске кризе и израсла у великог европског произвођача вина и јаких алкохолних пића.

Навикла да нас сваке године упознаје с понеким новим бисером у својој широкој палети пића, године 1999. изненадила нас је премијером нашег првог младог вина Vin Nouveau du Game. Наша земља, која се тада још звала Југославија, сврстала се тако у круг земаља које производе своја млада црна вина од грожђа које је само неколико недеља пре тога још висило на чокоту упијајући благодети земље и сунца.

Берачи, које је краљевско сунце терало да носе шешире, трудили су се да сочне плодове, са савршеним садржајем шећера, уравнотеженог ацидитетa и с високим потенцијалом полифенола, што брже предају енолозима да нам зготове вино које ће красити свежина, мирис и укус воћа. У то време код нас су то могли да одраде само „Рубинови” стручњаци.

Вођени, зналачки и домаћински, с генералним директором Радославом Димитријевићем, сви они су своја знања дограђивали боравком у најпознатијим француским фирмама и институтима, па су зато и били у стању да сваке године лансирају нешто ново достојно најуспешније винарије из древне чаршије, не само царске него и винске.

Тада млади енолог, Владан Николић, данас прво име нашег винарства, каже да га је на идеју да произведе први „српски божоле” потакао чланак о младом вину у Бургундији, објављеном у часопису, нашој прво винској ревији за културу пића, „Свет пића” који је у то време излазио у Новом Саду.

Из прве бербе, новоподигнутог винограда, са познатом сортом гаме произвео је 24.000 бутељки младца. Присећа се: „Времена да се читав посао обави, од бербе до чаше, било је премало. Искуство никакво. Берба најлошија, ваљда у столећу. А ми желимо да се покажемо и докажемо и у тако неповољним условима.”

Велико ишчекивање новог, радозналост, тренутно весеље и задовољство, избегнута маркетиншка агресија и сумњиви луксуз, допринели су да млади гаме буде дочекан и испраћен искрено и уз аплаузе.

Провоцирајући Мирослава Јовановића, задуженог за квалитет и развој крушевачке винарије, није ли, можда, и мода допринела успеху овог вина, добио сам одговор:

„Нашу фирму воде француски ђаци, стручњаци који су се школовали и усавршавали у првој земљи вина. Сви они свесни су да им је у рукама рубин, који треба брусити да би постао прави драгуљ. Ту пре свега мислимо на његове мирисне компоненте. Вино које су добили има уравнотежено тело, мекоћу укуса, заобљено је и баршунасто”.

После промоције у „Франшу”, која је прошла без већег одјека у медијима, у „Политикиној” ревији „Вива”, поред осталог, написао сам да је наш млади гаме као створен да се с њиме залије печени или кувани кестен, печурке, печење и друга лагана јесења јела и плодови. Да смо добили вино које омогућава да се подмлади сваки мали и велики мени.

Пред нама је и треба му пружити шансу да се искаже уз наше специјалитете. Не треба робовати страним правилима о слагању јела  и вина јер је то поље још неистражено. Пођимо од тога да су вино и храна велики љубавници, добротвори једно другом, и никад се не зна кад ће се и с ким развити права љубав.

Први „српски божоле” је и без уобичајене пропаганде попијен и пре него, што му је истекао пожељни „рок трајања”. Берба на раскршћу миленијума којима се године број по Христу, значи у другој берби, Крушевљани су напунили двоструко бутељки, педесетак хиљада, а треће и близу стотину.

И ко зна колико би још трајала његова „мода” и којим бројкама би се исказивала, да је његова производња настављена. Нажалост, у време приватизације, један по један „француски ђак” је одлазио, у „Рубин” су дошли нови људи и производња младог вина је прекинута.

Живот му је заиста био кратак. А била је то једина категорија вина у којој смо с лакоћом могли бити равноправни са светским енолошким достигнућима.

На сцену је после Крушевљана ступио Сава Јојић, власник винарије Мачак са својим португизером. С нашом старом средњоевропском сортом коју многи сматрају даром неба. То је вино најкраћег животног века од свих на свету познатих вина.

У њему спонтани хемијски процеси брзо теку, брзо се увини и своју кондицију одржава до краја децембра. А, пошто рано дозрева у винограду, понекад већ крајем августа, оно је већ почетком новембра у пуној зрелости.

Уз побољшану технологију, карбонском мацерацијом, подрум Мачак je добио младо вино вредно пажње.

Нека му је са срећом.

EUR/RSD 117.0802
Најновије вести