окоТВоко: Како преживети пубертет без телевизора

Само ми је било необично да се у исто време емитује на К1 телевизији и на Хајпу. Из филма се може закључити да британске тинејџере ништа не мучи сем љубавних јада, а, иако је било разних тема око „оних” ствари, схватио сам да је супер бити тинејџер у Великој Британији. Елем, много полемике се дигло и око Нетфликсове серије „Адолесценција”. Очигледно је да неко мора да напише „пубертет за савремене родитеље”. 

Александар Гајшек је пример дивног тате. Видео сам га у једној туристичкој информативној емисији, али ми је признао у једном од интервјуа да му није пријало кад му је дете кренуло да се затвара у себе. Треба да се снима што више подкаста и телевизијских емисија о томе како се преживљава савремени пубертет и како је бити отац малолетног детета у временима Јале, Бубе и Десингерице. 

Постоје многи опасни изазови за младу генерацију на Тиктоку и заиста гледамо и слушамо свашта. Сетимо се само изазова на Тиктоку у којем тинејџери леже на улици док не наиђе аутомобил или оног у којем  поливају лице воском и турпијају зубе. О чему размишљају тинејџери можемо сазнати много на Јутјубу или Тиктоку. 

Готово ниједна телевизија не даје одговор на питања него се бави забавом тинејџера и подилажањем њиховим ниским музичким страстима. Али, не заборавите - имамо јако паметну децу и не треба гледати екстреме који се форсирају на друштвеним мрежама и медијима.

Упознао сам много тинејџера које су родитељи јако лепо васпитали. Упознао сам тинејџере који слушају музику Ђорђа Балашевића и Миладина Шобића. Живе интензивно у садашњем времену несвесни за то шта ће бити сутра. Али, за многе двадесетогодишњаке, које познајем, знам да су распад Југославије или „Очајне домаћице” гледали на Јутјубу без превода. Знам колико знају. Колико су постали лековити, колико се друже и воле. 

И ја бих поново да имам 18 година. Чини ми се, у односу на претходне генерације, да се ова дружи, да излази, да се баве спортом, да су другачији од претходних. И, стога, не бих генерализовао ништа о нашим тинејџерима. Кад помислим на то шта су све видели на порталима, чули од музике и гледали у ријалити програмима, схватим да су двадесетогодишњаци супер. 

И да, тридесетогодишњацима данас није нимало лако, јер је сав терет одговорности у медијима пао на њих. Да много раде, а мало зараде. Зато ја гласам за двадесетогодишњаке. Они су генерација која је одрасла после ратова и имају прилику да исправе све „криве Дрине” наше историје. Они се лепо друже и на простору бивше Југославије и са странцима. Ми рођени шездесет и неке смо певали „Рачунајте на нас”.

 Рођени седамдесетих година су расли уз „Бијело дугме”. Они из осамдесетих су певали са „Ју рок мисијом” песму „За милион година” и били модерни као Дино Дворник, Беби Дол или Оливер Мандић. Генерација деведесетих је расла уз турбо фолк, „Двеста на сат” и „Идемо на Марс”. Деца новог миленијума су расла уз Јутјуб и вероватно ни не знају да упале телевизор. Али то је и наша нада - да неко неће расти под телевизијским заблудама као што су расле старије генерације.

Александар Филиповић