Већ смо обоје били у касним четрдесетим када је он донео одлуку да ме после две године ипак запроси, иако сам мислила да то нема смисла јер сам одавно одустала од идеје да ћу се икада удати, а њему је са трауматичним разводом иза себе било ризично да се поново баци у брачне воде.
Ипак, на једном семинару на крстарењу када смо се искрцали на острво Корчула, он је одлучио да ме запроси. Ја наравно ништа нисам слутила, осим што сам приметила чудну нервозу у његовом понашању. При пењању на звоник, нису желели да нам наплате улаз и иако је била гужва некако смо се глатко попели на терасу на врху и одједном као по команди, сви су нестали, а ми остали сами.
Након просидбе, док се обострана еуфорија стишавала, разговарали смо зачудо још увек сами, како би било лепо да његови родитељи и моја мама који су тада већ били на небу, могу да нас виде и да их обрадујемо. Он је рекао како је уверен да нас они од некуд ипак виде и да у свему учествују. У том моменту први кораци су се зачули и на терасу је крочила жена из Немачке која је била на нашем броду.
Показала сам јој прстен и саопштила вести на које се силно обрадовала. Тек сутрадан ме је подсетила да је баш она особа коју сам током семинара у радовима на констелацијама увек бирала да игра улогу моје маме. Моја мама је ипак прва чула моје радосне вести!
Када смо договарали венчање у манастиру, у прва два су нас одбили: у једном су укинули венчања због голотиње и пијанчења, а у другом су тражили баснословну цифру, али у трећем су рекли да можемо кад хоћемо, и да заузврат поклонимо колико осећамо и желимо, или да дођемо једном и покосимо траву или на сличан начин помогнемо. Код матичара смо добили термин већ за две недеље, иако је био мај и велика гужва, али ето, један је преостао.
При повратку са договора из манастира смо свратили у диван, нови ресторан крај Дунава где до тада нису организовали венчања, али ће нам лепо све удесити и чак резервисати и затворен простор у случају кише која погађате, није ни пала. Наручено прстење дан пред венчање није стигло из златаре и морали смо хитно да пронађемо бурме.
Десило се да смо нашли две још лепше него прве и баш наше величине су биле доступне тог тренутка. А цена је била тачно она коју смо могли да платимо.
Све су нам то били јасни показатељи да смо подржани на свом путу ка брачној заједници, а успут смо научили да је важно обраћати пажњу на знакове поред пута и да оно што изгледа као препрека у ствари буде само преусмерење ка нечем бољем што на чека. И данас у срећном браку помно пратимо знакове.
Нина Мартиновић Армбрустер
