Тако није било ни за време бомбардовања, ни кад су рушили зграду новосадске телевизије и наше мостове. Док је горело небо над Новим Садом, сетио сам се Ђолета и како нам недостаје, и за Бадње вече, и за Богојављенску ноћ. Он је песник који је тако лепо описао наше свеце, славе и свечаре.
Чињеница је да су за време друга Тита хапсили оне који су славили Српску нову годину и да се верски празници нису обележавали. Али су се славили у нашим породицама, кришом и без телевизије. Сад имамо три кабловске мреже и где год окренеш Александра Пријовић. Или хода „Балканском улицом” на Блиц ТВ или је Огњен Несторовић прати по Тузли. Жена има заиста сјајан маркетинг, ПР тим, али зашто ме они изнад четрдесет година питају коју она песму пева. Шта то интересује наше телевизије, они ударају по своме.
Ћана и Стоја ће да причају о својим божићним данима, Драган Ј. Вучићевић ће на Информер телевизији да прослави празнике на свој начин, у ритму деведесетих. И све је то, што каже Прија, легитимно. Јер то демократија и капитализам за који смо се ономад борили. Програм је на свим телевизијама сличан и прилагођен празницима. Тако и треба.
Али ми је чудно да је програм прилагођен само за једну генрацију, и то ону која ни не гледа телевизију. Барем је тако на новим кабловским телевизијама. Они као да праве програм за оне који су рођени у деведесетим, и у новом миленијуму. Намеће се једна врста музике, једна мода. И глумци воде све програме, као да нигде нема младих, талентованих новинара, а имамо их. Као да сви треба да будемо униформисани, да једно гледамо и слушамо.
Питам се шта би Мерилин Монро, ако би доживела још једну реинкарнацију, рекла да види своју фризуру на Јовани Јеремић? Али, ко велим, ако је већ видела себе код Лепе Лане, Татјане Матејаш Тајчи и у једном споту Маје Николић који је режирао Дејан Милићевић, верујем да је позната глумица само могла да констатује да је ово земља Србија. И у тој земљи, тазе офарбани Милош Биковић сада вози кеш такси и Лену Ковачевић а на телефон се јавља легендарни Душко Ковачевић. Да, ово је Србија.
Ово је земља у којој многи згодни фрајери са Тиктока и Инстаграма обожавају Ћану. Зато је и Блиц ТВ посетила Горњу Трамошњу, пусто село из кога је потекла ова кршна певачица. Питали су ме баш на божићном ручку, а ко је Станојка Бодирожа Митровић Ћана, а ја кажем певачица која је певала „Имам доказ да си био са мном”. Сећам се како је некад Ђорђе Давид критиковао текст те песме, а сада жирира у „Звездама Гранда”. Све се окреће! Да није било Милија Чолића, не бих се сетио како изгледа Јелена Броћић која пева „Беле раде”, а то је једини народњак кога воли Здравко Чолић.
Не бих се сетио ни како сад изгледа Радмила Мисић. Признајем да нисам добро упамтио ни лик и дело Бресквице, али, добро, стиже Беосонг, обновићу градиво. Наоштрио сам се да идем да гледам на Богојављенску ноћ Франу Ласића, Тању Бањанин и Славицу Ћуктераш који ће певати хитове поп класика. Зашто такав програм не гледамо на јавним сервисима? Зашто нема шоу програма? Зашто су ретро и шлагери протерани са програма телевизија? Зашто добри певачи кувају и играју у кабареима, а не певају у шоу програмима?
Имамо два јавна сервиса, три кабловска оператера, телевизије са националним фреквенцијама и барем пет јако добрих телевизија које делују богато и набуџено. И питам се зашто само једни те исти певачи гостују на тим телевизијама, а нико не зна ни њихове песме, а ни таблоидна дела. Неко ми рече да је телевизија огледало неког друштва.
Одмах сам се сетио једног старог спота групе „Аске”, савршени костими, кореографија, а студио скроман. Сад имамо огромне студије и чудне неке ликове као госте. Певале су тада Нера, Сузана Перовић и Снежана Мишковић, то је било пре ријалити програма. И песма тачно говори о стању у нашим естрадним емисијама – КАТАСТРОФА.
Александар Филиповић
