Теме које бирају Јована и Срђан крећу се од локалних, београдских, као што је проблем лоше постављеног бехатона на Славији, до универзалнијих, попут проблема с високим крвним притиском или јачањем свести о редовним гинеколошким прегледима. Гостију стручњака нам не мањка, та видљиво је и одсуство „дворских коментатора“ који вероватно имају сопствену такси линију која их води од једне до друге телевизије на редовно гостовање.
И, као и у сваком озбиљном и компликованом послу, какво је прављење свакодневног јутарњег колажног програма, појави се покоји кукољ: и не мислим притом на повремена гостовања фолкера с посестримске Гранд телевизије, што се може пресећи одласком на доручак, закувавање кафе или туширање с певањем из гласа, како би се пригушило цијукање зурли и армуника.
У настојању да што пре одговоре на проблематичне теме које прете да се прелију у мини скандале, Јована и Срђан умеју да претерају, играјући по ивици таблоидног. За само недељу дана експеримент су поновили двапут, колико сам успела да пребројим: први пут кад су, обрађујући таблоидни трач да наши центри за социјални рад продају децу америчким агенцијама за усвајање, у госте довели представника Министарства, али и жену која је тврдила да зна да се бебе масовно отимају од родитеља и продају најбољем страном понуђачу. Други пут, ствар је била мало блажа: посвађали су се професор др Срђан Поповић и веган Станислав Малић, сваки чврсто стојећи иза става о најбољем и најправилнијем начину исхране.
У поплави Фејсбук активиста, опскурних ликова који продају маглу тврдећи да је Земља равна плоча, да су ванземаљци међу нама, да гледањем у Сунце можемо да се излечимо од разних болести и да уместо хране треба да упражњавамо фотосинтезу – нама се десио антивакцинални покрет. До сада је само у Србији однео 15 жртава, а број Фејсбук страница на којима антиваксери заговарају отпор цивилном друштву, не зна ни Закерберг.
Право на мишљење одавно је помешано с недостатком одговорности за изречено, а просечан човек збуњен је опречним информацијама које долазе од струке и „стручњака“ који не презају ни од лажних титула и диплома, у покушају да помуте ионако мутну воду. Обичан човек зато не зна коме да верује.
У таквој ситуацији врло је опасно давати медијског простора нестручним особама које могу да „запале“ јавност, нарочито кад су у питању осетљиве категорије као што су деца, нејаки, стари и угрожене жене. Не чуди зато реакција представника ресорног министарства, који је припретио тужбом гошћи која „поуздано зна да су бебе продате“. Истина, није она то видела, не зна ни ко је видео, само је чула, али је информација сигурно тачна јер је „сви знају“.
Треба ли рећи колико је опасно на још увек моћном медију као што је телевизија приказати као коруптиван читав друштвени систем, потурајући линкове на опскурне сајтове као необорив доказ за своје тврдње? Тачно је, држава треба и мора да реагује, као у случају квазидокторке Слађане Велков, али је на медијима обавеза да шарлатанима и медијским троловима не даје простора да се размахну јер им тиме само даје на значају, подгревајући нове теорије завере.
Превише је ових 15 смрти, превише.
Ивана Вујанов
