Знао сам и да је срушен до темеља у земљотресу отприлике кад и Скопље, те су зато два града - побратими. Учили смо то у школи у лекцијама из Средње Азије где сам омађијано гледао Самарканд, Бухару и Хиву. Ташкент – хммм... нисам пуно очекивао. Рекли су у тој лекцији да је тамо све ново, совјетско, један огроман новосадски Лиман плус Ново Насеље, а готово све старо отишло је шездесетих док се немилосрдно земља тресла. Но, идемо у престоницу Узбекистана.
Авион из Нукуса је коштао тек неких 40 долара и летео сат и десет минута, а дочекао нас врели и спарни мајски дан. Опет контраинтуитивно, јер смо мислили да ће град окружен полупустињом бити сув, али градови су у оно доба подизани да буду у зеленим оазама и поред воде. Све испарава и много је топлије него што погрешна интуиција претпоставља. А да све зачини, ту је географски положај, јер је Ташкент на пет километара од границе са Казахстаном.
Мало историје: пре исламског од средине 8. века, град је био под утицајем согдијске и туркијске културе, и врло персификован, због значајног мешања персијских и туркијских народа, што је више него видљиво у физиономијама. Након што га је Yингис-кан уништио 1219. опет је изграђен и профитирао од Пута свиле, који је туда пролазио. Од 18. до 19. века је постао независни град-држава, пре него што га је поново освојио Кокандски канат (и Коканд је у Узбекистану, недалеко одатле). Пао је под руску империју 1865. а Руси закључили да је баш сјајно да он постане главни град руског Туркестана. Касније се Царство распало, а у совјетско време, био сведок великог раста и демографских промена. Неком смркне, неком сване, а Ташкенту свануло због друга Кобе, те је силно нарастао услед присилних депортација из целог ШСР – Стаљин је мислио да је ово “крај света”, само не тако страшан као Сибир. Макар има сунца и топлоте. Велики део Ташкента је уништен у земљотресу 1966. па је мало остало и исламске архитектуре, коју смо толико обожавали у целом Узбекистану, тако да је изграђен из пепела, како се то поетски каже - заправо је из шута и прашине, али да не ситничаримо. Постао је прави совјетски град, метропола, и до 1991. био је четврти по величини град у ШСР, после Москве, Лењинграда и Кијева.
Ово је и данас највећи град Централне Азије са 2,5 милиона људи, а пола милиона су Руси, тј. петина што је последица недавних избегличких, односно експатских таласа, из Русије због рата, али да не помислите да је то пуно: јесте да их је било све мање и мање после проглашења независности, али у време СССР, на попису из 1989. бележи се чак 34 одсто, а попис из 2008. показује незавидних свега 13 процената Руса. Било је то златно доба Русије и изолације Узбекистана под Исламом Каримовим. Данас је ту Шавкат Мирзојојев, који је земљу отворио, и нада се да ће Ташкент поново постати центар трговине Средње Азије, што је титула коју је уступио Алма-Ати у суседном Казахстану. И приближавање Евроазијској унији је у тој сврси, јер Казахстан енормно профитира од чланства у њој и сарадње с Кином – Узбекистан тек сад открива чари не-неутралности. Елем, Руси су овде дигитални номади, јефтиније је од Србије, а сви тржни центри и брендови су овде, тако да имате утисак да сте у Европи, иако сте баш далеко од ње. А и жена са марамама, таман их је колико у Бечу или Паризу, па европског дојма не мањка.
Ташкент је савршено зелен. Невероватно зелен. За разлику од дрвофобичне Србије, где су градови окружени зеленилом а градски оци се труде да их забетонирају што је више могуће и дигну температуру на +50 (ваљда да се челичимо или да се покажу класне разлике – богати свакако не шетају, већ возикају у климатизованим аутима и улазе из климатизованих шошинг молова у климатизоване станове, док се обичан човек презнојава и на плочнику и поред вентилатора), Ташкент је цветни град. Булевари по мери човека, травњаци, дрвореди, јесте да је све социјалистички, али онако како смо учили да ће наша домовина бити цветна башта. Само што није наша него њихова, али с обзиром колико је ово светски град и колико су лепе жене, можда буде и наш једног дана,само да нам још мало понестане живаца за Европу. Савршена организација нас чини помало тужним јер би такав Београд требао бити. Морао би мало преписивати од Ташкента, по зеленилу, јавном саобраћају, а и томе како се пацификује готово дупло више становника. Метро-станице су совјетске, значи, лепши је метро него стамбено насеље - као музеј је, а карта је, кад прорачунамо 14 динара за једну вожњу. Наравно да се нико не шверцује јер сви су високе свести а и држава је обзирна према грађанима. Постоји и Меyик Сити у центру, као неки аутлет који би Дизни правио – фејк-туризам на делу, али свакако лепше од Променаде. Сви млади обожавају овај део, а много младих жена има мараме на глави. Добровољно. Али, старије жене их не носе. Млађе генерације су конзервативније – није само код нас.
Заправо, најлепша у овој земљи је њена толеранција – пише се ћирилице, латиница, руски, узбечки, филмови се титлују на два језика одједном (горњи титл је узбечки, доњи руски!), ко хоће нек носи мараму, ко неће не мора, ко воли веру нек воли, ко је модеран нека буде. И за крај – опет пролазимо као „њихови“ – 12 одсто Ташкента су Татари а изгледа да смо једној баки баш приличили Јована и ја (тамнији део наше четворке) на Татаре. Разнежила се кад сам рекао да сам био на њеном Криму. Неће га више никад видети, што због година, што због рата, али је рекла да је то најлепши крај света. Оставила га је због љубави према Узбеку из Ташкента, она плавоока и плавокоса, он висок и црномањаст и помало косоок. Љубав нас меша, спаја, и због ње нас има свуда, и овако разних. Разнежили смо се и ми док је сумрак падао на град од камена. Некад. Сад од булевара и цвећа.
Жикица Милошевић
