- Ја сам рођена и одрасла Њујорчанка словенских корена, али живот у иностранству ми је био сан још од 2008. године — када сам студирала у иностранству у Прагу. Након што сам се вратила у САД, магистрирала сам енглески као други језик, припремајући се да свој сан остварим. Онда сам се заљубила у свог најбољег друга из средње школе, који никада није напустио Лонг Ајленд, и све се променило.
Наша скоро 10-годишња веза била је фантастична и испуњена многим дивним успоменама, укључујући неколико путовања у Европу. Сваки пут када бисмо се вратили у САД, постављала бих питање заједничког пресељења у иностранство. Али мој тадашњи муж није био велики љубитељ идеје засноване на његовом отпору променама.
Како смо старили, постало је јасно да су наше вредности и оно што желимо од заједничке будућности знатно другачије. На крају смо одлучили да се разведемо у јануару 2020. Болна, али неопходна одлука која нам је омогућила да створимо наше идеалне животе одвојено.
Осећала сам се као да имам другу прилику да живим своје снове, а касније те године сам се за стално преселила у Србију. Иако не желим више да останем овде, захвална сам на искуствима. Србија ме је заиста изненадила и пресељење тамо је било занимљиво.
Првобитно, у марту 2020., резервисала сам карту у једном правцу за Праг да бих је отказала када је пандемија коронавируса потпуно затворила приступ земљама у ЕУ. Била сам сломљена када је моје путовање отказано, али Србија - оближња земља на Балкану - је и даље дозвољавала страним путницима посете.
Никада раније нисам била у Србији и прилично сам био неупућена у историју и културу. Уопште нисам говорила српски, а знала сам само да се тамо током 1990-их десио „заиста лош рат“. Такође сам знала да имају много одличних кошаркаша и тенисера. У октобру 2020. резервисала сам тронедељни одмор да то проверим.
Када сам слетела, провела сам време возећи се по земљи и видела да је српско село тако лепо, али Београд - престоница — ме је највише изненадио. Нисам била сигурна да ли ћу осететити неке нетрепељивости као последице рата, или да ли ће становници бити огорчени што сам Американка, међутим, сви са којима сам разговарала били су невероватно љубазни, великодушни и радознали.
Пошто ми се Београд толико допао, а био је на малој удаљености од остатка ЕУ, купила сам стан од 250 квадратних метара у једном од најпопуларнијих подручја за отприлике 50.000 долара. Реновирала сам целу ствар и ту живим од тада.
До сада је пресељење у Европу након мог развода било веома интересантно. Научила сам много о себи и мој живот је више онакав какав сам га замишљала пре него што сам се удала, али дефинитивно постоје неке ствари које бих променила да сам могла све то да урадим поново.
„Волела бих да сам истраживала начине за упознавање нових људи”
Излазила сам са људима у Великој Британији, Италији, Шпанији, Грчкој, Словачкој и још много тога, и никада нисам открила да је то проблем. Али никада нисам имала везу док сам живела у Србији - чак ни близу. Изласци у Србији су толико различити и заиста сам узимала здраво за готово како ће то утицати на мој живот.
Срби су много традиционалнији када су у питању романтичне везе. Они су веома фокусирани на дефинисане родне улоге, где је мушкарац главни извор прихода, а жене заправо не раде. Жене могу да раде, али идеја је изгледа да када се венчате, жена не мора да ради.
У другим деловима света мушкарци су обично фасцинирани мојим академским и каријерним достигнућима, колико сам путовала и мојим амбицијама уопште. У Србији ми мушкарци причају и када покушам да се упустим у разговор, или ме игноришу или кажу да превише причам. Као Њујорчанка, нисам навикла на ово.
Такође је много више нагласка на изгледу, посебно на тежини. Жене улажу много труда да одрже изузетно мршаву грађу и да се облаче за све - чак и одлазак у продавницу. Мушкарци су такође веома чисти и модерни.
Локални становници имају тенденцију да се забављају у својим ужим круговима, а многи су успостављени преко чланова породице, јер је одобравање породице изузетно важно.
Много сам ноћи пуних суза провела разговарајући са својим пријатељима Србима о томе шта је са мном „није у реду”. Они ме обожавају и подржавају, али такође могу да виде да се држим изнад већине њихових плитких културних стандарда, и то отежава излазак.
Упркос свему томе, обратило ми се много ожењених мушкараца, од којих су неки чак и мужеви жена из мог друштвеног круга. Помирим се са схватањем да то није баш културолошки прикладно и да ћу вероватно морати да се одселим ако желим поново да имам здрав однос.
„Требало је да узмем у обзир породицу и пријатеље када одлучујем где да се преселим”
Иако волим да живим у иностранству, дефинитивно може бити усамљено, а ја и даље имам носталгију. Заиста сам се радовала што ћу угостити породицу и пријатеље чим су ограничења пандемије укинута. Док моји најмилији дају све од себе да подрже мој живот у иностранству након развода, скоро нико није дошао да ме посети. Нико ми никада није дао чврст разлог да не дође у посету, и то је велика невоља, с обзиром да овде живим више од три године.
Београд има директан лет из Њујорка, где већина њих живи, али дестинација не изгледа тако привлачна пријатељима и члановима породице као што би то могли бити Париз или Барселона. Многи од њих Србију још увек повезују са негативним стереотипима - попут гангстера или криминалаца - а неки чак мисле да живим у Сибиру или Сирији. Открила сам да је већина људи заиста лоша у географији.
До сада је био само један од мојих блиских пријатеља. Било му је сјајно, али и он је признао да не би дошао у Београд да нисам овде.
"Требало је да изнајмим стан пре него што сам одлучио да купим"
Била сам толико одлучна да коначно остварим свој сан о власништву над кућом да сам схватила да сам спремна да заобиђем искуство изнајмљивања, али после три године у Србији осећам се некако „заглављено“. Не желим више да останем овде, али такође немам базу у САД. За сада морам да останем док не смислим солиднији план пресељења, а чак и тада морам да смислим шта ћу са својим станом.
Кирија и други трошкови у Београду су много нижи у поређењу са другим местима у Европи. Да сам паузирала при куповини стана, тада бих могла да изнајмим стварно лепо место за око 400 до 600 долара месечно и да ипак уштедим новац за свој дом из снова. Плаћам око 32 долара месечно за струју, воду, одржавање зграде и рачун за интернет и телефон.
Добила сам изузетно добар посао за свој стан у Београду, али знам да би ми изнајмљивање омогућило више слободе да истражим друге у комшилуку, а можда чак и друге земље пре него што одаберем где да се сместим.
„Требало је да будем стрпљивија и више истражујем”
Као дигитални номад, размишљала сам да се преселим на друго место пошто је напредак у мојим животним циљевима као што су да будем део здраве везе, заснивање породице и напредовање у мојој каријери, у Београду растао. Чак тражим радну визу да се вратим у Праг, за коју испуњавам услове, али ипак морам да узмем у обзир своју српску имовину.
Србија издаје боравишне визе на основу власништва над имовином, али већина земаља у Европи нема исту политику. Без правног разлога да останем, могу да живим у ЕУ само до 90 дана, на основу шенгенских закона.
Заиста, највећа промена коју бих волела да сам направила је било више стрпљења. Хрватска је отворила свој једногодишњи програм дигиталних номадских виза у јануару 2021., па да сам чекала још неколико месеци, могла сам да га искористим. Убрзо су уследиле и друге земље ЕУ, попут Малте и Грчке. Повезујем се са овим просторима много више него са Србијом, јер ове културе делују отвореније за модерне жене.
Знам да ћу једног дана постићи своје циљеве након развода и свој европски живот из снова. Иако ствари у Београду нису испале баш онако како сам планирала, мислим да се све дешава с разлогом и да је пресељење тамо након мог развода управо оно што је требало да урадим.
(Дневник/Курир.рс/Бизнис Инсајдер/Блиц)
