Тереза је била професионална одбојкашица, девет година је играла и за репрезентацију, а последњу сезону у спотској каријери играла је у Цириху. Тамо се, као спортски менаџер, нашао и Борис, било је то у децембру 2009. године.
„Када сам ушла у хотел, он је био у групи од неколико младића из Румуније. Имао је светлу косу и светлу кожу. Видела сам да је другачији од осталих али ништа друго. Касније, када је требало да потпишем радну дозволу, лично сам се срела са њим. Он није био мој агент, била сам мало сумњичава а он ми је рекао: Не брини, нећемо да те пошаљемо кући, иако си играла лоше, оставићемо те. То је мени било интересантно и тако је почело“, смеје се Тереза, а причу преноси РТС Сасвим природно - Званични канал.
Борис је из Белгије долазио у Швајцарску, а после само две недеље познанства, рекао јој је да ће се венчати, да ће имати више деце а да ће прво доћи дечак и да ће се звати Ранко, по његовом деди.
По доласку на Тару, годину и по дана су живели на релацији Тара-Београд а онда су се коначно преселили. Свесно су одабрали да прво изнајме викендицу у којој су живели, како би имали времена и пронашли место за свој дом. Било им је важно да осете тај простор, да га упознају кроз сва годишња доба, када греје сунце, пада киша, снег, када дува ветар. То је потрајало неколико година, а у међувремену се родила и девојчица Тесла којој ће скоро пет година. Само четири дана по рођењу, већ је била у шетњи Таром па због тога, како родитељи кажу, најбоље осећа природу, саживела се са планином.
Место где им је сада дом, видели су пре десетак година, када су први пут дошли на Тару. Касније су упознали целу планину, али утисак овог тог пропланка је увек био испред. Још раније су покушавали да у том делу Таре купе земљу али се нису договорили са власницима, тражили су им доста новца мислећи да га они имају. Нису разумели њихове разлоге, посматрали су их као плен и прилику да се добро заради. Они ипак нису инвеститори који би градили зграде и хотеле, они су желели домаћинство. На крају су ипак купили 24 ара, платили су колико су морали, јер су знали шта желе. Уколико се деси да се комшилук омасови, истог тренутка ће све продати и потражити мир на неком другом месту, рекли су нам обоје.
„Желели смо свој мир, простор за нас и животиње, када су ту комшије онда то тако не може, ни њима ни нама не би било пријатно. Имамо шест паса, они лају, а то људи не желе да слушају, нама пружају сигурност. Желимо слободу за нас и децу, за животиње које се крећу слободно, да не морамо бити уз њих. Деца нам иду где желе, играју се у шуми, пси су са њима, ако је нека опасност, јер овде има дивљих животиња, пси ће залајати. Лети када туристи шетају, вежемо псе, иначе не. Нисмо желели ником да сметамо и будемо оптерећени окружењем“, скромна је Тереза.
Јуна 2020. кренули су у градњу, а у јесен се уселили. Саградили су кућу брвнару, мању брвнару која служи као сауна и купатило и две штале. Имају кокошке, стадо од 19 коза, два коња и ждребе.
„У кући је био само смедеревац и кревети за децу. Мало по мало, кренули смо да градимо домаћинство. Завршили смо помоћне објекте, купили животиње. Свекрва ми је помогла да засадимо прву башту. Имамо планова, жеља али полако, не може све одједном. Желим да имамо и краве, да правим маслац, али биће. Ми смо срећни, имамо све што нам треба, не оптерећујемо се плановима, све ће доћи када буде право време“, каже насмејана Тереза.
Кућа брвнара у основи нема ни 30 квадрата али је за ову вишечлану породицу довољно. Једна просторија у приземљу, где сви бораве и где родитељи спавају, на спрту дечја соба. Између басамака срвених зидова природна изолација од маховине, ушушкано и топло.
На креветима и поду ћилими, сав намештај од дрвета ручно израђена. На средини куће отвор, испод пода озидан простор који служи за чување хране, остава која има функцију фрижидера. Немају струју, ни воду у кући, немају ни једну машину нити електрични уређај, не треба им. Шест соларних панела производе струју која им је потребна за телефоне и рачунаре. Смедеревац греје целу кућу. Воду доносе са извора удаљеног седам километара, ништа им није тешко.
Тереза ужива у свим својим пословима, за све има времена и свему што ради, а пре свега деци, у потпуности је посвећена. Пре доласка на Тару, живот је провела у великим градовима и имала све што цивилизација нуди, што жени „олакшава“ живот. Без свега тога, данас има вољу, снагу и радост. Дан започиње у свитање.
„Устајем рано, храним животиње, музем козе а онда спремам доручак. Деца устају, доручкујемо, организујемо време за школу, игру, припрему ручка. Када сам живела у граду, машина пере судове, друга веш, у рерни се припрема ручаак, ја у то време одем са децом у парк и пратим њихов сваки покрет, радим четири ствари одједном али нигде нисам довољно присутна, без стрепње, опреза, страха. Овде тога нема, могу само радити један посао али сам потпуно посвећна. Када кувате на смедеревцу, онда не можете радити ништа друго, када учим са децом или их грлим, ја ни о чему другом не мислим, када храним стоку, ја сам са животињама, сви то осећамо. Навикла сам да перем судове са мало воде без судопере, веш лети перем на извору и у свему томе уживам, ништа ми није тешко, ја сам срећна“, каже и апсолутно јој верујемо јер срећа краси њено лице.
Борис је део Терезиних обавеза, због трудноће, пре свега јутарње намиривање стоке и мужу, преузео на себе. Обезбеђује воду, дрва и све што је потребно, увек имају пуно посла. Колико новца је потребно за живот из бајке Борис и даље ради свој посао али путем интернета. Његова зарада им је једини финансијски приход.
„Зарађујем нешто више него што су зараде у Србији, али нама је то довољно. Ми немамо пуно трошкова, немамо рачуне сем телефона и интернета, струју сами производимо. Једемо све што произведемо овде, мање купујемо и ређе одлазимо у продавнице, купујемо и храну за животиње али имамо све што треба, ни у чему не оскудевамо. Када не би било тог прихода, опет би живели лепо. Тереза, од млека 14 коза, направи два килограма сира. Када би имали веће стадо, што планирамо, и када би сваки дан произвели 10 кг сира, који се може продати по 12 евра, то је сасвим довољно новца, увек постоји начин да се заради на имању. Сада ништа не продајемо, све производимо за нас, велика смо породица“, задовољан је Борис.
„Волела бих да људи који желе овакав живот, немају страх од тога. Све може када постоји жеља, поготово у Србији где млади људи углавном имају имања у селима, ми ни то нисмо имали али смо желели. Људи мисле да је за овакав живот потребан велики новац, да га ми имамо, што није тачно. Улажемо у оно што нам је потребно, задовољни смо оним што смо до сада постигли. Приоритети се промене, ја сам имала пуно накита, „Ролекс“ сат и других вредних предмета али сам то продала, није ми требало, штала нам је била потребнија. Наравно не мислим на поклоне и оно што има вредност друге врсте као што су ове минђуше које сам добила од свекрве а она од своје, то јесу вредности“, мишљења је Тереза.
Возе „ладу ниву“. Борис каже да је то аутомобил који задовољава њихове потребе али људе буни и џип који су добили на поклон од његовог брата који је проценио да им је потребан.
Деца похађају школу на даљину, родитељи су свесни значаја образовања и учествују у томе. Оно што им је вазно јесте да стекну опште знање, добро науче језике и да спознају своја интересовања како би за себе одабрали оно што желе да уче и раде.
