БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: РИТИШЕВО Кућа у Улици Валерије Докне сведочи о славној прошлости села
Већ се спуштала ноћ и ја сам имао тек толико времена да на пола сата одем до Ритишева како ми не би побегао последњи воз из Вршца за Београд.
Прешао сам пругу у Влајковцу и за пар минута стигао у Ритишево, село које је према попису из 2022. имало 436 становника. Већина су Румуни (269), после њих Роми (94), Срби (36) па Мађари (11).
Принц Еуген Савојски освојио је 1716. Банат, којим је до тада управљало Османско царство. После Пожаревачког мира (1718), ова територија је добила службени назив Тамишки Банат и била је успостављена као засебна хабзбуршка покрајина, којом су управљали гувернери. У почетку је цела покрајина била под војном управом, да би 1751. царица Марија Терезија успоставила цивилну управу у северним деловима покрајине, док су јужни делови Баната издвојени из покрајине и прикључени Војној граници, која је била неопходна због могућих ратова са Турцима и честих упада Османлија преко Дунава.
Далеке 1822. године у Ритишеву је пописано 1.508 становника (три пута више него данас, 200 година касније)
Покрајина је укинута 1778. да би 1779. њена територија била прикључена хабзбуршкој Угарској а јужни делови Баната (који су били у саставу покрајине до 1751) остали у саставу Војне границе све до њеног укидања 1871, после чега су постали део Торонталске жупаније у Угарској са седиштем у Бечкереку (данашњем Зрењанину). Према белешкама вршачког историчара Феликса Милекера (1858–1942), назив места се мењао: 1713. село се звало Ритишова, Réthelu - 1894, па поново Ритишево од 1919. године...
Калуђери српског манастира Пећке патријаршије су средином 17. века двапут свраћали у Ритишево. Дошли су им у сусрет 1660. сеоски кметови Радоје, Петар и Јовица; дали су прилог сваки за себе. У том српском селу су коначили 1666. код домаћина (већ помињаног) Радоја. Помиње се по други пут 1715. на крају турске владавине. 1716. додељено је вршачком дистрикту. Ритишево је 1717. имало 27 домова. 1735, подигнута је прва црква брвнара. Године 1749, био је 91 дом, а 1751 - 94 домова. Године 1779. додељено је тамишком-комитету.
Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. констатовао да место Редишова припада Вршачком округу и дистрикту. Становништво је било “претежно влашко” (румунско).
Грофовској породици Бетлен предат је ерар Ритишево 1829, али је ускоро од ње одузета. Као привремени притјажитељ (поседник) Ритишева наводи се 1847. Јован Ангелковић.
Црква страдала у рату с Турцима па обновљена 1796.
Румунска православна црква Светог Николе у Ритишеву под заштитом је државе као споменик културе од великог значаја. Помиње се први пут 1763. а у аустро-турском рату 1788. године страдали су и село и црква, да би била обновљена 1796. и 1797.
Иконостас је зидан и делимично осликан. Претпоставка је да су композиције рад Симеона Јакшића из Беле Цркве, за време обнове после рата. Изнад царских двери стоји натпис на румунском језику. Изгледа да су престоне иконе, израђене уљем на дрвету, настале у другој половини 18. века. Потписане царске двери се потпуно разликују од осталих икона и зидних слика, а дело су зографа Георгија Ђаконовића из 1763. Првобитно су биле намењене за иконостас цркве у селу Кеверишу.
На Богородичином трону стоји икона Богородице са Христом, са дужим записом који помиње тада столујућег епископа вршачког Јосифа Јовановића Шакабенту, аутора и годину сликања. Дело је вршачког сликара Рајка Стојановића из 1804. коме су приписане и слабо видљиве зидне слике датоване у почетак 19. века. У цркви је сачувано и неколико икона из друге половине 18. века.
Далеке 1822. године пописано је 1.508 становника (три пута више него данас, 200 година касније), од којих је било православних 1.502, католика 2 и Јевреја 4, а током 1905. је сазидана општинска кућа.
Поред румунске православне Цркве Св. Николе, у селу је под заштитом државе и кућа са окућницом у Улици Валерије Докне 38. Саграђена је крајем 19. века и представља непокретно културно добро као споменик културе.
Окућница се састоји од две куће, летње кухиње, шупе, чардака, амбара и других помоћних зграда организованих у затворену градитељску целину. Зграде образују квадратни простор чистог дворишта, које је са економским повезано пролазом са капијом испод чардака. Према уличном фронту подигнут је зид који повезује две куће подражавајући њихову фасаду отворима у виду прозора, пиластрима и украсним детаљима у малтеру.
