окоТВоко: Естрaдни јаран

Те године Зијах Соколовић појавио се у „Жељотеци” Телевизије Нови Сад и док је певао ту Халидову песму показивао је свој одрезак од радничке плате, скинуо панталоне и остао у белим гаћама, на којима је писало: „Нећу”. Тачно је таква била радничка класа у самоуправној Југославији.

Крајем осамдесетих остали смо и без дијаманата и дуката... Песма „И занесен том љепотом” личила је на Бони М. Певао је Халид Бешлић и о Београђанки због које се враћао мајци у Босну.

А у песми „Златне струне” свирао му је чувени џезер из наших крајева Стјепко Гут, док је Драган Стојковић Босанац правио револуционарне поп-аранжмане песама. Само је трилер увек био грлени, босански, народњачки. Прави. 

Онда је уследио дует са Жељком Бебеком и песма „Да зна зора” у којој му је гитару свирао Влатко Стефановски. Ко је тај човек, питао сам се...

Прошле су године, пришао ми је на радијском фестивалу у Опатији и рекао ми: „Свиђа ми се како радиш, како постављаш питања, имаш тај прави ђир”. А онда сам пожелео због њега да одем у Сарајево. Било је то 2012. године. Нашу екипу дочекао је прави јаран. 

Показао нам је Сремца који се брине о његовим коњима. О дочеку да вам не причам. Сарајевска раја. То је невероватно за естраду у којој се сви праве важни. Зато је тај Халид и певао „Први пољубац” и „У мени јесен је”, а у другој фази своје каријере постајао све више поп-певач. 

Масимо Савић му је био гост на концерту и певали су заједно „Миљацку”, коју је написао Жељко Јоксимовић и која се сврстава у његове највеће хитове. 

Потом је са Енисом Бешлагићем певао чувену песму „Изнад Тешња зора свиће” из филма „Гори ватра”. Па је опет певао тему за један филм - „Мало је, мало дана”. У филму „Караула” Халид Бешлић је уместо „Плавог чуперка” Халида Муслимовића певао песму „Ој, јаране, јаране, јарани смо ми, не дај, не дај једној жени да нас завади”. 

Као човека волели су га и они који нису волели његову музику. Халид је био неко ко се увек јављао на мобилни, неко ко није изигравао велику естрадну звезду. Неко са ким је било дивно, уз праву босанску кафу, мезити и људовати. 

То је био човек који би се појавио у шоу-програму „Твоје лице звучи познато” да помогне такмичару ако је чуо да неко пева његову песму. А дозирао је своје појављивање на телевизији. Његове песме остаће емоција у овим бесмисленим временима и позив на радост. 

Биће и пример како се се граде мостови међу људима, а многи су хтели да их сруше, а не само Миљацка. Али, пре свега, недостајеће један ДОБАР ЧОВЕК. Хеј, само да ми је да још једном пробам воде са Романије... али, златне струне свирајте ми ову песму јаче, јасно ми је сада зашто цела бивша Југа плаче. 

Отишао је човек који је симболизовао оно најлепше што имамо. Пре свега - сећање на добре људе, лепу музику и квалитетну телевизију. Тога више нема. Све је однела Миљацка и остале елементарне непогоде. Зато ће Халид Бешлић бити икона нечега лепог што смо имали прилику да доживимо, али се плашим да се то, нажалост, поновити више никада неће. 

Александар Филиповић