(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ДРАГАН НИШИЋ, БИВШИ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ ВЕЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ Кошаркаш којем је одбојка омогућила највеће успехе
У историји одбојке на овим нашим просторима, име Драгана Нишића има велику специфичну тежину. Није овај нека- дашњи леворуки смечер играо у време када је „плава чета“ освајала највредније трофеје у планетарним оквирима, урадили су то после њега неки млађи момци, али је свакако био један од оних који су им разгртали и утирали стазу успеха.
– Моја породица је, трбухом за крухом, из Босне стигла најпре у Ветерник, а недуго затим и Футог, у којем се, 1954. године, коначно скућила – почео је Нишић. – Две године касније, родио сам се ја, као један од тројице синова мог оца Станка и мајке Боје. Тата је из села Волари, у близини Шипова, места у којем и дан-данас постоји фабрика гипса, док је мама из села Ћусине, удаљеног 25 км од Јајца. Имали су моји родитељи, још док су живели у Босни, жћерле, али је владала велика немаштина и све три су умрле од дечијих болести. Најстарији брат Љуба је, такође, рођен у БиХ, средњи брат Милан је на свет дошао овде, али је, нажалост, читавог живота био парализован, док сам ја био најмлађи од деце и рођен сам, дакле, у Футогу.
Драганово детињство није се много разликовало од оног која су имала остала деца у то доба.
- Најчешће смо играли фудбал на улици, стављајући два камена да омеђе линије гола, а биле су присутне и обавезне игре вије у жмурке. Имао сам већ неких осам година, када сам почео да капирам да постоје и неки други спортови сем фудбала, па смо често умели да заиграмо и стони тенис, стављујући врата уместо стола. Памтим и то да је, 1970. године, у Љубљани играно Светско првенство у кошарци... У Дому културе у Футогу постојао је телевизор, на којем смо, пре тога, пратили утакмице фудбалског Светског првенства у Енглеској, а онда је стигло и моје „откровење“ и виду кошарке. Југославија је, дакле, постала првак света, са сјајним играчима попут Данеуа, Јеловца, Ђерђе, Трајковића и осталих и ја сам се буквално слудио. Оно што сам видео било ми је јако примамљиво и пожелео сам да се и сам опробам у том спорту. Сазнао сам да је код нас била сала „Партизана“ и у њој је био само један кош. Нема везе, ишао сам све чешће тамо да се рекреирам с друштвом. У истој сали вежбали су и гимнастичари Јовичић и Аћимовић који су били одлични, а салу смо зими грејали једном пећком... Чак је о нама рачуна водила и баба Мара, која нам је кувала чај када се добро ознојимо и, једном речју, били су то дивни дани које сам, ето, запамтио за читав живот.
Другари и сам Драган Нишић су, чак, основали кошаркашки клуб који је вежбао на том једном кошу, а утакмице је морао касније да игра у Новом Саду.
Две сезоне у Италији
У каријери је Драган одиграо и две сезоне у иностранству, обе у Италији. „На позив Љубе Травице, који је играо у Панинију из Модене, 1984. године отишао сам на пробу у друголигашку екипу – Виколу, из једног места у близини Монце, која је желела да уђе у елиту. У њој је било доста странаца, велика конкуренција и квалитет, па смо ушли у највиши ранг. Био сам јако добро прихваћен, стекао сам много пријатеља и касније, када сам 1992. године отишао да живим у Италију, много су ми помогли. Нисам остао у том тиму, јер сам желео да ми мало повећају плату, на крају су и пристали, али се нисмо договорили. Поново ме је звао Травица, да дођем у клуб Термомек, други поред Петрарке из тог града, такође друголигаша. Премишљао сам се, исте паре су те 1987. године могле да се зараде и код куће, али сам прихватио позив и одрадио једну сезону”, присетио се Нишић, који је део каријере у Војводини окончао после 12 година. Осим две године у Италији, једну сезону одиграо је и за сарајевску Босну.
-Клуб се звао Партизан и тако је било док нису изграђене школе „Мирослав Антић“ и „Десанка Максимовић“, у којој су напољу постојали нормални терени и кошеви. Ту је увек владала велика гужва, а кошарка ме је све виже увлачила под своје скуте. Толико, да сам често и увече одлазио да тренирам сам. Наставник физичког Дејан Бјелић видео је колико смо заволели тај спорт, па нам је био и тренер, иако је сам акитивно играо фудбал. КК Војводина тада је играла у Првој савезној лиги, Спенс још није ни постојао, па су играчице и играчи тренирали у старој сали Кабела. Тада сам већ тренирао с јуниорима Воше, тренер нам је био Вистика Тот и схватио сам да што више будем тренирао, постајаћи све бољи. Играли смо и у средњој Грађевинској школи, коју сам похађао, и памтим да смо, чини ми се 1975. године, учествовали на Школској олимпијади у Зрењанину. Били смо баш добри и стигли до финала, у којем смо се састали с гимназијом „Коча Коларов“ из тог града. Имали смо сјајну екипу, али смо изгубили с три-четири поена. За Зрењанинце је наступао и Горан Кнежевић, касније доказани кошаркаш, чак и у југословенским оквирима.
Како је ту одбојка успела да се ушуња у Драганово срце, открио нам је он сам.
- Нисам одбојку играо чак ни у школи, не знам због чега, иако је била нека наставница Мира која је из свег срца гурала тај спорт. Футог је био прилично добар на школским првенствима, али сам упорно био посвећен кошарци. Сам сам правио планове тренинга, трчао, смишљао вежбе и увек ме је красила беспрекорна физичка припремљеност. Увек сам размишљао на тај начин да тренери могу да ти помогну, некада и одмогну, али не могу да тренирају уместо тебе, а ја сам јако волео да радим. Био сам упоран, а у мом кмшилуку живео је Стева Вујасиновић, одбојкаш, који ми је, једном приликом, предложио да дођем на одбојкашки тренинг. Како ћу, мислио сам, када волим до лудила кошарку... Већ сам био висок преко 190 цм, леворук, да би ми Стева рекао: „Пређи ти на одбојку, брзо ћеш да постанеш репрезентативац“.У мојој глави је прорадио неки црв, две ноћи нисам спавао и решио сам, маја 1974, да одем на шљакасти терен Металца и испробам и тај спорт... И почео сам упоредо да тренирам и одбојку и кошарку.
Већ после два месеца, Нишић је био позван у Сомбор на школу одбојке, на којој су се нашли талентовани момци његовог узраста.
Троје деце, петоро унучади
Драган је отац троје деце. С првом супругом има сина Николу, рођеног у Сарајеву и ћерку Јовану, а другу ћерку Милицу добио је с другом супругом, која је млађа и похађа трећи разред гимназије “Светозар Марковић”. „Од двоје старије деце добио сам петоро унучади. Никола, који с породицом живи у Италији, има Софију, Виктора и Петру, док је Јована мама Агате и Алисије и такође живи на Апенсинском полуострву. Своју децу никада нисам терао да се баве спортом, опробали су се у њему, али су отишли другим путевима. Занимљиво је да сам прво дете добио када сам имао 23, а Милица се родила када сам навршио 53 године”, с осмехом на лицу казао је Драган Нишић.
Тамо су с нама радили старији играчи, будући потенцијални тренери, који су нас обучавали, један по један, одбојкашке елементе. После тога одиграо сам полусезону за Металац, када ми је стигао позив да пређем у Војводину. Било је то 1975. и тада сам ишао уживо да гледам утакмице Европског првенства у Београду... Размишљао сам да ли ћу и ја тако, некада, да играм за нашу репрезентацију, да побеђујем у државном дресу, слушам химну и стигнем до неке велике медаље. Сви ми који се спортом бавимо, сањамо такве снове, али их само одабрани досањају, други у томе не успеју. Елем, у Војводини је тада била смена генерација, па су од старијих у клубу били Рајачић, Клаћ, Тимотић, Буца Галешев и Стева Вујасиновић, док су од млађих њен дрес носили Бране Терзин, Миша Потран, Данило Бјелић... Брзо сам се уклопио у тим, а већ после годину дана, право ни од куда, ушао сам у јуниорску репрезентацију, чији је тренер био Дарко Калајџић. Наступили смо на Балканском првенству, а ја нисам био само међу 12, већ сам наступао и у постави.
Војводина је 1976. освојила први велики трофеј у историји клуба, подигавши пехар намењен победнику Купа Југославије.
-Пре тога сам повредио менискус и, пред почетак такмичења, морао сам на операцију. Оперисао ме је др Гусман, а за мене је то била права трагедија, јер нисам никада раније ишао код лекара. И пре саме операције, рекао сам доктору да желим што пре да се опоравим и питао га шта треба да радим. Одговорио ми је да, ако будем могао, после наркозе покушам да станем на ноге и, ако успем у томе, биће супер. Тако се и догодило: нисам успео да подигнем ногу одмах, али био сам упоран. На штакама, иако ми је из ране цурила крв, отишао сам до тоалета. У болници сам био један дан, а приликом повратка санитетом у Футог, замолио сам људе да не стану испред моје куће, него на углу, пошто мама и тата нису ни знали да сам био на операцији, па да се не би шокирали. После 24 дана од захвата играо сам већ пријатељску утакмицу, захваљујући лудачком вежбању код куће. Кад човек то довољно жели, ништа није немогуће. На турниру Купа нисам био у постави, али сам играо и учествовао у његовом освајању.
Велики међународни успеси догодили су му се 1979. године, када је Југославија тријумфовала и освојила злато на Медитеранским играма у Сплиту. а касније, исте године, поново јој је припала бронзана медаља на Европском првеству у Француској.
– Био сам претходно на одслужењу војног рока и, у великој мери затечен, дочекао сам објављивање ширег списка репрезентативаца. Јесам пуно тренирао и играо док сам био војник, али… Селектор је био Драго Томић, а његов помоћник Таки Џиков из Скопља и отишао сам на припреме у Охрид. Била је то велика част, али и изазов, нешто што човек може само да сања. Нашао сам се у тиму и на Играма, на којима смо,иако су на њима учествовали Италија и Француска, без већих проблема стигли до злата, почистивши просто све ривале. Атмосфера у групи у Шибенику била је сјајна, а још пуно боља на финалном делу који је игран у Сплиту. У екипи су били Богоевски, Лозанчић, Винко Добрић и остали момци, а онда је уследило Европско у Паризу. Сањао сам на јави, јер сам, само четири године раније, на ЕП у Београду имао фантазију да заиграм на тако великом првенству у дресу репрезентације, а сада ми се то дешавало.
Отишла је Југославија у Француску, како Нишић каже, а да нико није ни знао да треба да учествује на првенству Старог континента.
- Једноставно, одбојка у то време није била популарна ни приближно као кошарка, фудбал, рукомет или ватерполо и, у складу с тим, испраћени смо на шампионат. Групу смо играли у Нанту, заједно с Русима, страшном екипом са Савином, Зајцевом, Саливановим и осталим асовима. Сматрало се да, ако им неке узме сет, може да се радује као да је победио у утакмици, такви су били. Против таквог ривала смо, мимо очекивања, водили с 2:1 у сетовима и у четвртом сету стекли предност од 13:11, дакле, само два поена делила су нас од сензације. Ипак, изгубили смо с 3:2, а онда победили солидне Мађаре, а ја сам у том сусрету доста времена провео на терену. Били смо други у групи, показујући да можемо да добијамо и највеће светске силе. То смо коначно доказали у препуној сали “Пјер де Кубертен” у Паризу, у сусрету који је одлучивао о освајачу бронзе, када смо их “опрали” с 3:0. По мени, та медаља била је и вреднија него она из Београда, а код мене су настале неописиве емоције, тешко речима описиве. Било је велико узбуђење, чудо, комешање у души, сузе у очима…
Ипак, није Нишић имао ту част да заигра и на Олимпијским играма у Москви, наредне 1980. године.
- После Француске, дошло је до промене селектора, па је Драга Томића наследио Лазар Гроздановић. Томић је касније постао првак државе са ВГСК-ом из Великог Градишта, имао је специфичан начин рада, а Гроздановић се определио да у тиму има четворицу дизача, па сам ја испао из тима. Никоме ништа не замерам, вероватно је било и неких других ствари приликом те смене, тек нисам видео Олимпијаду и то ми је остао велики, али недосањан сан. Волео бих да сам био у Москви, али на то нисам могао да утичем – завршио је Драган Чича Нишић, носилац националног признања и човек који је с Војводином остварио први интернационални успех, освојивши треће место у европском Челенџ куп у Лихтенштајну 1983. Данас је председник Скупштине ОК Војводина, што је за њега велика част и труди се да помогне највише што може и тако се барем мало одужи клубу за све оно што му је он у животу омогућио.
Александар Предојевић