ИТАЛИЈА ЈЕ УСВОЈИЛА ЗАКОН О ГОЈАЗНОСТИ – ХОЋЕМО ЛИ И МИ? Крајње је време за системски, стручан и емпатичан приступ распрострањеном обољењу

Пре­ма по­да­ци­ма Свет­ске фе­де­ра­ци­је за го­ја­зност, 24 од­сто по­пу­ла­ци­је у Ср­би­ји је го­ја­зно, по че­му на­ша зе­мља спа­да у зе­мље ви­со­ког ри­зи­ка. Ви­ше од 70 од­сто смрт­них ис­хо­да у на­шој зе­мљи по­ве­за­но је са пре­ко­мер­ном те­жи­ном и го­ја­зно­шћу, а од че­ти­ри во­де­ћа узро­ка смрт­но­сти у Ср­би­ји го­ја­зност ди­рект­но ути­че на три.

До­дат­ни под­сти­цај гло­бал­ној ди­ску­си­ји о го­ја­зно­сти да­је Ита­ли­ја, ко­ја је кра­јем про­шле го­ди­не по­ста­ла пр­ва зе­мља на све­ту ко­ја је усво­ји­ла За­кон о го­ја­зно­сти, чи­је до­но­ше­ње ја­сно ука­зу­је да реч о озбиљ­ном здрав­стве­ном про­бле­му, ко­ји зах­те­ва си­стем­ско ре­ше­ње.

Го­ја­зност је озбиљ­на, хро­нич­на, про­гре­сив­на и ре­лап­си­ра­ју­ћа бо­лест ко­ја зна­т­но на­ру­ша­ва здра­вље и ква­ли­тет жи­во­та. По­ве­за­на је са ви­ше од 200 здрав­стве­них ком­пли­ка­ци­ја, укљу­чу­ју­ћи тип 2 ди­ја­бе­те­са , хи­пер­тен­зи­ју, ди­сли­пи­де­ми­ју и кар­ди­о­ва­ску­лар­не бо­ле­сти. Ди­рект­но је по­ве­за­на са нај­ма­ње 13 ма­лиг­них бо­ле­сти и, од­мах по­сле пу­ше­ња, пред­ста­вља дру­ги во­де­ћи узрок ра­ка на ко­ји је мо­гу­ће ути­ца­ти.

Ви­ше од 70 од­сто смрт­них ис­хо­да у на­шој зе­мљи по­ве­за­но је са пре­ко­мер­ном те­жи­ном и го­ја­зно­шћу

Про­це­не ука­зу­ју да би у на­ред­ним го­ди­на­ма мо­гла по­ста­ти и пр­ви узроч­ник од­ре­ђе­них ма­лиг­ни­те­та. По­себ­но за­бри­ња­ва њен ути­цај на ср­це и крв­не су­до­ве. Кар­ди­о­ва­ску­лар­не бо­ле­сти во­де­ћи су узрок смр­ти код осо­ба са го­ја­зно­шћу, а го­ја­зне осо­бе има­ју зна­чај­но ве­ћи ри­зик од ин­фарк­та ми­о­кар­да у по­ре­ђе­њу са осо­ба­ма нор­мал­не те­ле­сне ма­се.

– Го­ја­зност ни­је изо­ло­ван про­блем, већ цен­трал­ни ме­та­бо­лич­ки по­ре­ме­ћај ко­ји по­кре­ће чи­тав низ здрав­стве­них ком­пли­ка­ци­ја, ме­ђу ко­ји­ма се по уче­ста­ло­сти и сто­пи смрт­но­сти из­два­ја­ју кар­ди­о­ва­ску­лар­ни ко­мор­би­ди­те­ти. Сва­ка до­дат­на го­ди­на жи­во­та са го­ја­зно­шћу по­ве­ћа­ва ри­зик од кар­ди­о­ва­ску­лар­не смр­ти. За­то је пра­во­вре­ме­но и аде­кват­но ле­че­ње кључ­но, не са­мо ра­ди сма­ње­ња те­ле­сне ма­се, већ ра­ди сма­ње­ња укуп­ног кар­ди­о­ва­ску­лар­ног ри­зи­ка, от­кла­ња­ња дру­гих ри­зи­ка и по­ве­ћа­ња ква­ли­те­та жи­во­та – ка­же ен­до­кри­но­лог др Бо­шко Сте­па­но­вић из Удру­же­ња за еду­ка­ци­ју и ле­че­ње го­ја­зно­сти.

Ср­би­ја спа­да у зе­мље ви­со­ког ри­зи­ка. Пре­ма по­да­ци­ма Свет­ског атла­са го­ја­зно­сти, чак 57 од­сто по­пу­ла­ци­је има по­ви­шен ин­декс те­ле­сне ма­се (БМИ из­над 25 кг/м²). Про­це­не ука­зу­ју да би до 2030. го­ди­не ско­ро три ми­ли­о­на гра­ђа­на Ср­би­је мо­гло има­ти ви­сок БМИ.

Јед­на­ко за­бри­ња­ва­ју­ћи је­сте и по­да­так да је из­ме­ђу 40 до 50 од­сто од­ра­слих осо­ба у Ср­би­ји не­до­вољ­но фи­зич­ки ак­тив­но. Осим здрав­стве­них, по­сле­ди­це су и еко­ном­ске. Гло­бал­ни тро­шко­ви по­ве­за­ни са го­ја­зно­шћу ме­ре се би­ли­о­ни­ма до­ла­ра го­ди­шње, док су у Ср­би­ји про­це­ње­ни на го­то­во 3,7 од­сто бру­то до­ма­ћег про­из­во­да.

Го­ја­зност је у Ср­би­ји пре­по­зна­та као хро­нич­на бо­лест и 2022. го­ди­не до­нет је На­ци­о­нал­ни во­дич до­бре кли­нич­ке прак­се за ње­но ле­че­ње. Са­вре­ме­ни при­ступ под­ра­зу­ме­ва ком­би­на­ци­ју пра­вил­не ис­хра­не, по­ве­ћа­не фи­зич­ке ак­тив­но­сти, пси­хо­ло­шке по­др­шке и, ка­да је ин­ди­ко­ва­на, фар­ма­ко­те­ра­пи­је или хи­рур­шког ле­че­ња.

Ка­да је реч о фар­ма­ко­те­ра­пи­ји, Свет­ска здрав­стве­на ор­га­ни­за­ци­ја ста­ви­ла кра­јем, про­шле го­ди­не ГЛП1- РА те­ра­пи­је на ли­сту есен­ци­јал­них ле­ко­ва, на ко­јој се на­ла­зе ле­ко­ви ко­ји су нај­по­треб­ни­ји здрав­стве­ним си­сте­ми­ма и пред­ста­вља­ју кључ­не те­ра­пиј­ске оп­ци­је.

Под­јед­на­ко ва­жан сег­мент бор­бе про­тив го­ја­зно­сти је­сте по­др­шка осо­ба­ма ко­је са њом жи­ве. Удру­же­ње „Здра­ва на­ци­ја“ тре­нут­но оку­пља око 300 чла­но­ва и за­ла­же се за де­стиг­ма­ти­за­ци­ју го­ја­зно­сти и до­ступ­ност струч­не по­мо­ћи.

Љ. Пе­тро­вић