ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Карло Велики и климатске промене

Слично је и са свежим воћем и старим грожђем. Кад је вино у питању, потрошач пре свега жели да зна од које је сорте, па тек онда о његовом пореклу, произвођачу, годишту, а у последње време и име технолога који га је „скројио”.

Сорта у виноградарству, за разлику од других пољопривредних култура, има своју улогу изузетно дуго. Велики број данас гајених смењује се у светским виногорјима већ вековима. Има их које се гаје хиљаду и више година, а још увек имају водећу улогу. Селекционари упорно стварају нове сорте али се оне споро прихватају и шире. Најчешће никако. 

Подизање винограда је дуго, веома је скупо и треба да траје више деценија. Погрешан избор сорте не може да се исправља и скупо се плаћа. Међу дуговечним сортама је и франковка, о којој је било речи прошле недеље. Своју дубоку старост доживела је, као у бајци, захваљујући царској одлуци. 

Франачки краљ Карло Велики (742 - 814), након што је освојио читаву западну и средњу Европу, 800. године у Риму је крунисан за римско-немачког цара. Његова владавина памти се по значајним административним и законодавним реформама, а двор као средиште културне делатности. 

Као велики зналац и љубитељ грожђа и вина, уводио је реда и у виноградарство и подрумарство у царевини. Поред осталог, наредио је да се сва виногорја очисте од неквалитетних винских сорти винове лозе. Франковка му се јако допадала, јер „рађа вино француске каквоће”.
А царска се не пориче!

Царева, истина, више нема али се и у новим временима, о франковки говори као о „грожђу будућности”, као што је тврдио Карло Велики. Чињеница је да је она у северњачким виногорјима средње Европе водећа црна сорта у многим винородним рејонима, пре свега у: Аустрији, Словенији, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Хрватској, Немачкој... 

Код нас је има у: Срему, јужном Банату, Србији, Косову. Свуда даје одлична црна вина. У добрим годинама накупи и више од 22 посто шећера. Добре је родности. Отпорна је на ниске температуре. Тамноплаве је боје, са дебелом покожицом, која је богата фенолним једињењима (антоцијани, танини). 

Стручно вођеном мацерацијом грожђа лако се добија одлично младо вино за текућу употребу, снажно, интензивно обојено, с потенцијалом за даље зрење. На питање зашто ова сорта није постала довољно позната у свету, познати словеначки винарски стручњак Јулиј Неманич ми је кратко одговорио: „Јер је немају Французи!”

Ни код нас она није добила заслужено место. У најновијој обнови нашег виноградарства, необјашњиво успореној, ни раније ни сада, нема јагме за њом. У другој половини прошлог века Србија је због велике доминације прокупца, била једина република која није имала ни своје ударно, врхунско вино. 

Имала је вишкове црних вина, јер је прокупац у већини виногорја у Србији био заступљен са педесет и више посто. Често се није знало шта чинити с великим вишковима осредњег вина, па је излаз налажен у његовом препеку у вински дестилат, за одличне вињаке „Рубина” и „Навипа”. 

Било је година када је од црног грожђа прављено бело вино, на шта су се згражавали наши најпознатији стручњаци. Једно од решења вишкова прокупца налажено је и производњом суварка, које је и на јадранској обали озбиљно угрозио продају и пласман чувеног далматинског прошека. Али то је друга тема. Вратимо се франковки, која је после више од 1.200 година, поново једна од главних играча на винској сцени света. 

Због глобалног затопљавања, које се одвија брже него што се очекивало, на озбиљном удару су најбоља и најчувенија светска црна вина. Најугроженији је каберне совињон, бордовска сорта најраспрострањенија на свету. Она најтеже подноси климатске промене, вина су јој све екстрактнија и алкохолнија. 

У Калифорнији, где је веома популарна, верују да она, ако се не нађе неко решење, за двадесетак година неће имати своје место ни у чувеној калифорнијској долини Напа. С клонском селекцијом се није успело, а ранија берба не долази у обзир јер недозрело грожђе нема довољну фенолну зрелост без које црна вина не постижу жељени квалитет и дуговечност. 

Слично се размишља и у Бордоу, домовини каберне совињона, где је он база за нека од најскупљих вина на свету. Покушава се и са увођењем нових сората или повратком старих, одавно напуштених.  На југу Француске, чувени црњаци већ су досегли 16 посто алкохола па их покушавају освежити са неким локалним, већ заборављеним белим винима.

У средњoевропским земљама се озбиљно рачуна на франковку као идеално решење за спас многих црних вина. Виногорја у њима имају сада сунца као и Далмација, па им недостају киселине за освежење.

Решење се види у франковки, која се већ сади и у другим деловима света. Сремцима, који су похрлили са садњом кабернеа, мерлоа и шираза, не би било згорега да посете Бургеланд у Аустрији. И пробају франковку, како би се уверили у тврдњу да је она у Фрушкој гори за црна вина исто што је грашац за бела.