Сцена СНП-а пуна емоција: ПРЕДСТАВА МАРИЈЕ МЕДЕНИЦЕ ИГРАНА ЗА БРАНКУ ПАВКОВИЋ – ДА НЕ ОДУСТАНЕ
Када публика уђе у позоришну салу, обично очекује доживљај који ће их померити, насмејати или натерати на размишљање. Али понекад театар иде корак даље – постаје место где се уметност и хуманост сусрећу на најдиректнији начин.
Управо такав тренутак догодио се данас на Камерној сцени Српског народног позоришта, где је изведена монодрама „Неодустајање“, уз поруку која превазилази сцену – помоћ онима којима је најпотребнија.
Вишеструко награђивани ауторски пројекат глумице Марије Меденице, тачније докторски рад, одигран је у 18 часова, а сав приход овог пута намењен је лечењу новинарке листа „Дневник“ Бранке Павковић, која се суочава са злоћудним тумором грлића материце и последицама дуготрајног лечења.
Дакле, публика је вечерас била део много шире приче од саме позоришне представе. Приход од извођења усмерен је за наставак лечења талентоване Бранке, укључујући специјализоване терапије у Турској, генетска тестирања, имунотерапије, као и трошкове путовања и смештаја.
– Јуче сам прочитала да је реч о хуманитарној акцији и данас купила карту, то ми је био и главни мотив да дођем у СНП – каже наша суграђанка. – Раније сам релативно често посећивала театар, а сада пажљивије бирам. Волим да комад оставља дужи утисак и да ме подстиче на размишљање, да пошаље поруку, те сматрам да би у Новом Саду могло бити и више добрих представа.
„Неодустајање“ кроз интимну и закулисну перспективу приказује живот глумице, њене унутрашње борбе, дилеме и питање које стоји у срцу целе представе – да ли дићи руке или истрајати упркос свему, питање које мучи и сваког коме је живот намерио борбу са опаком болешћу.
Она заправо, отвара пукотине између сцене и стварности, улазећи у професионалне и личне дилеме.
„Волим твоје светло. Волим твоје мракове. То су и моји мракови... Волим твоју стогодишњу прашину и сваку рајснадлу на коју сам се убола. И сваку модрицу, и подеротину, и ожиљак. Криво ми је што нисам и више крви пролила, ето, толико је било. Жао ми је моје претеране посвећености која није изнедрила никакву врхунску уметност“, само је једна од реплика које погађају право у срж.
Кроз текст се прожимају теме жене у уметности, уз притиске свакодневице, породичне обавезе и сталну борбу за стваралаштво и признање.
„Никад не касним. Ја сам прва на проби, загрејем се, глас и тело, прва ослободим шминкерницу кад нагрну балерине, косу перем код куће, нисам писала пријаву против реквизитера кад ми је убацио пикавац у чај. И кад су ми се сви смејали што су ми се виделе гаће, ја сам се исто смејала на свој рачун. Да будем тимски играч! Волим свој посао и ја сам привилегована!”, признаје Меденица на сцени, убеђујући себе да не одустане...