ИВАН ПАНИЋ, ШАЉИВЏИЈА ОЗБИЉНИХ НАМЕРА Од Змињака и крузера до распродатих сала

Ако не знате одговор на једно или оба питања, стендап програм „Вече са Панићем” право је место да их добијете - на истинит, али и довољно духовит начин, јер да је другачије не би сале клубова и кафића у којима наступа Иван Панић биле попуњене до последњег места.

Од пет литара бензина можете направити трагедију, али можете и покренути тример, косити и зарадити. Није до онога што имате, него како ћете то употребити

Тако је било и у Ђурђеву, где је Панић пред публику изнео приче о родном селу, породици, раду на бродовима и сусретима широм света, претварајући проживљено у комедију. Ипак, када се угасе рефлектори, ова интернет звезда и сценски забављач, иако уз осмех, показује знатно озбиљније лице. Зато га је најлакше описати као шаљивџију озбиљних намера.

Представљање му, признаје, није једноставно. За једне је инфлуенсер и тиктокер, за друге организатор и декоратер прослава, док га публика која долази на наступе познаје као стендап комичара.

– Једном су ме на телевизији питали како да ме потпишу. Рекао сам им да напишу шта желе, а они су ставили: писац и драматург, јер сам сам написао свој програм. После ме је звала другарица из средње школе и питала како сам ја завршио драматургију, а она уметничку школу, када смо ишли у исти разред – прича Панић за „Дневник”.

Трудим се да будем оно што је данас можда најтеже – човек. Најдраже ми је када за некога, без обзира на његову националност, веру или било коју другу разлику, људи кажу: „Али он је добар човек.”

Када све професионалне етикете остави по страни, себе ипак дефинише само као човека.

– Трудим се да будем оно што је данас можда најтеже – човек. Најдраже ми је када за некога, без обзира на његову националност, веру или било коју другу разлику, људи кажу: „Али он је добар човек”.

Панић је одрастао уз породични посао организовања весеља, а од 2008. године радио је на крузерима, где је стигао до позиције ресторан-менаџера и обишао свих седам континената. По повратку у Србију покренуо је „Врт наде”, посао посвећен организацији и декорисању прослава. Из потребе да промовише свој посао, проистекло је ово што, уз своју примарну делатност, ради готово свако вече – наступа широм Србије и засмејава људе који су дошли да га виде, чују и упознају. Али напомиње да друштвене мреже нису замишљене као циљ, већ као одскочна даска.

– Људи мисле да се од друштвених мрежа само живи и да новац капље. Не постоји посао у којем новац само капље. Чак и онај ко има милионе мора да ради да би их одржао. Када кажем младима да морају да раде, нападну ме, а када се објављују ријалити програми, онда сви тапшу. После се чудимо што нам је овако – напомиње Панић.

Први вирални снимак препознао је као прилику коју не сме да пропусти. Прелазак из разговора са публиком током директних преноса у живи сценски наступ, тврди, није захтевао промену личности.

– Схватио сам да људи седе у мојим „лајвовима” управо зато што говорим и понашам се овако како то чиним. Требало је само да будем ја. Да сам урадио нешто другачије, не бих био аутентичан. Људи на наступ долазе и да провере да ли сам заиста онакав какав ме виде на мрежама – наводи наш саговорник.

Све приче из програма, наглашава, заиста су му се догодиле. Разлика је само у начину на који их посматра и преноси публици.

– Неко би кроз исту ситуацију прошао кукајући, а ја од ње направим причу. Све зависи од тога како гледате на оно што вам се дешава. Од пет литара бензина можете направити трагедију, али можете и покренути тример, косити и зарадити. Није до онога што имате, него како ћете то употребити.

После великих сала, међу којима је била и београдска МТС дворана, Панић свесно наступа и у мањим срединама. Као човек рођен на селу, не прихвата становиште да је долазак у село корак уназад.

– Људи у мањим местима жељни су позоришта, филма, књиге, смеха и културе. Лакше ће напунити локал у Ђурђеву или Змињаку него неку салу у великом граду. Овде човек прошета до наступа, проведе се и врати кући. Уосталом, сви смо ми дошли из неког села. Од чега су настали градови?

Успех за њега нису само популарност и распродате дворане, већ чињеница да је све започео сам и од нуле. Купио је кућу и аутомобил, развио посао, пропутовао свет и окупио публику која препознаје његов рад. Зато на питање да ли је задовољан животом одговара без двоумљења – презадовољан.

– Људи морају да раде, а највише на себи, јер смо сами себи највећи проблем. Када нешто заиста желите, не требају вам ни савет, ни одобрење, ни туђа дозвола. Нико нас не може зауставити колико можемо сами себе. Радите, не одустајте и непрестано се надограђујте. То је цела тајна – закључује Иван Панић.

Текст и фотографије: Александар Савановић