Ту дуодраму, у којој се поред Јелене Миле у двострукој улози, улози Алберта и њиховог сина Едуарда појављује и Милош Анђелковић, и у којој ауторка износи своје виђење и доживљај Милеве Марић Ајнштајн, новосадска публика моћи ће да погледа 28. децембра у Српском народном позоришту.
Драма описује однос Милеве и Алберта за време студија, жељу да буду заједно, касније као мужа и жену, али и невоље кроз које као породична заједница пролазе, муке после развода, које се преламају на деци, нарочито Едуарду којем је дијагностикована манифестна шизофренија…
- Милева Марић Ајнштајн је прича о жени коју понекад називам горостасом што се разликује од осталих тумачења њеног лика и личности будући да је најчешће представљају као јадницу, паћеницу, остављену, злостављану, одбачену, ћопаву, ружну… - каже Јелена Мила за “Дневник”. - Таква прича о њој није нашла место у мојој интерпретацији. Сматрам да је Милева самосвесна, самостална, храбра жена коју помињем у “Челичним ратницама“ . У једном моменту у тој монодрами кажем да је Милева била на једном другом пољу, пољу науке у време Првог светског рата, челична ратница. Идеја је билса да се то уради и лане, али нисмо успели. Знајући да је довољно позната код нас, да је доста серија, филмова представа о њој играно, а у Шведској се о њој не зна ништа, 2018. године сам урадила представу за тамошњу културну сцену. После одређеног времена ми је постављено питање зашто не и на српском. У први мах сам одмахнула руком, а онда ми се идеја допала...
По Милиним речима, представа је конципирана као разговор између мајке Милеве и сина Едуарда, који чува у себи чемер као резулат њиховог брака и у ком она прича о мужу. У позадини свега су чињенице, црпене и из њихове преписке, како би људи сазнали како се све развијало.
- Ставила сам је у „Челичне ратнице“ зато што она то јесте била, али у сасвим другом плану, плану науке. Трудила сам се да се придржавам њеног животног пута и покушам да објасним њене одлуке кроз догађаје из живота, као што је случај са остављањем првог детета, девојчице Лизрел коју је 1902. родила, код оца, а чија судбина је остала неразјашњена. Не зна се да ли је дете умрло или дато на усвајање. „Нестанак“ Лизрел је, мислим, оставио велики печат у њеном животу. Моја Милева се разликује по томе што је лепа, здрава, заљубљена, воли Алберта, науку, али још више своју породицу. У сваком случају, не можемо говорити о жени која је неспособна. Не смемо сметнути с ума време у којем су живели када доносимо закључке. Неки постављају питање зашто није била борбенија у неким животним ситуацијама. Уместо одговора на то питање, морамо се присетити да је она жена наших крајева. Била је повучена, скромна... – истиче Јелена Мила.
Подсећа да су њих двоје срели у Политехничкој школи у Цириху, која је била ретка школа у Европи која је примала жене студенткиње на природним наукама. Била је заједно с Албертом у разреду, и њихова интересовања за нове науке су се невероватно спојила, нарочито у научним областима које се нису изучавале у школи. Иако су заједно радили свој завршни дипломски испит, Алберт је положио, она није. Ипак у наредном покушају је положила, али с оценом која није била довољна за докторске студије.
И после школе наставили су да истражују заједно. Рођење првог детета није их у томе спречило. За њих је 1905. година била година чуда, када су објавили пет истраживања из пет различитих научних области које ће добро протрести темеље науке. Поред Лизрел добили су два дечака, Ханса Алберта 1904. и Едуарда 1910, и живели као једна породица све до почетка Првог светског рата. По његовом завршетку се разводе, а целу суму Нобелове награде 1922. Алберт поклања Милеви, која Други светски рат проводи у Цириху, сама са сином Едуардом.
Комад који Милеву приказује у другом светлу, изван клишеа, после Новог Сада биће игран у Црној Гори и Босни и Херцеговини. У Шведској ће доживети ривајвл са Немањом Стојановићем у улози Алберта и Едуарда.
З. Милосављевић
