ПАД БРОЈНОСТИ ЧАК 45 ВРСТА Стање популација птица селица све озбиљније

За њих не постоје државне међе, само путеви који морају да се пређу, да би стигле до места где се гнезде или проводе зиму. Али тај пут постаје све опаснији, судећи по новом извештају о Стању популација птица у свету, који је представљен на Глобалном самиту о селидбеним путевима птица, одржаном у Најробију. 

По овој студији, популације 45 одсто врста птица селица је у опадању, док се свака девета врста суочава са претњом од изумирања. Посебно снажно одјекнула је вест да је танкокљуна царска шљука проглашена – изумрлом. Ова врста последњи пут је забележена у Мароку 1995. године, а у Србији још 1971. године. Њен нестанак представља прво глобално изумирање неке птичје врсте на копненом подручју Евроазије и Африке у последњих неколико векова. Нажалост, за још шест врста потврђено је или се сумња да су нестале током последњих 150 година.

Са сваким таквим нестанком природа остаје без једног свог гласа који је вековима прелазило исте пределе. Зато, иза сувих бројки и научних процена остаје питање које је тешко занемарити: хоће ли још неке од птица које данас гледамо на небу једног дана постојати само на фотографијама? 

Највише разлога за забринутост имају птице које зависе од мора, шума и приобалних мочвара, те се може рећи да су међу најугроженијима морске птице и птице мочварице, чија су природна станишта све више изложена људском притиску. Узроци су, како наводе стручњаци, добро познати: инвазивне врсте, интензивна пољопривреда, климатске промене и неодржив лов. Птица може безбедно да напусти своје гнездилиште, али да на путу остане без хране, склоништа или воде, јер  једна нестала мочвара, једно уништено одмориште или промењено станиште могу бити карика која недостаје у целом ланцу. 

Селидбени путеви птица нису само линије исцртане на картама, већ огромне, повезане мреже станишта које птицама омогућавају да преживе. Од места где се гнезде, преко подручја на којима се одмарају и хране током сеобе, све до зимовалишта, свака карика је важна. Добра вест је да садашњи узнемирујући резултати могу да се поправе када људи делују заједно. Промене аграрних, риболовних, и пракси управљања земљиштем дуж целог селидбеног пута, већ су показале да популације птица могу да се опораве. Као пример наводи се бела кања, чије је опадање заустављено заједничким деловањем више земаља. Отвара се и нада да би се ова врста у будућности поново могла гнездити у Србији.

Управо Србија у овој причи има посебно место. Представници Друштва за заштиту и проучавање птица Србије учествовали су на поменутом самиту, на којем је потписана Најробијска декларација о селидбеним путевима птица. Њоме су се представници влада, научне заједнице, невладиних организација, организација за заштиту природе и финансијских институција обавезали на јачу сарадњу у очувању птица селица и њихових станишта преко државних граница. Како истиче извршни директор Друштва за заштиту и проучавање птица Србије Милан Ружић, наша је обавеза да им обезбедимо безбедан боравак и прелет и сачувамо кључна станишта. Можда зато следећи пут када погледамо у небо и угледамо јато које нестаје у даљини, не треба да га посматрамо само као леп призор природе. Запитајмо се има ли то јато сутра где да слети. А одговор на то питање зависи и од нас.