- Чујем да је мој “Волво 122” из 1964. најстарији на смотри - похвали се Мирко Кнежевић из Нове Пазове. - Требало је да буде старији, јер га је мој покојни ујак Никола Ћућуз, својевремено генерални конзул Југославије у САД, касније по деценију Јапану и Кини, уплатио још 1959, а добио тек пет година касније. Специјално рађен за америчко тржиште, прешао је само 136.000 километара. Ујак га је мало користио, само кад је долазио у Југу, ја наследио 1998. и возим само на смотре олдтајмера. Члан сам Ауто-мото клуба „Ветеран“ из Новог Сада, недавно сам у Сарајеву освојио прво, у Сомбору друго, а овде, опет, прво у категорији аутентичности.
Међу раритетима је и “ДАФ 55”, лауреат смотре као најоригиналнији, а довезао га је Урош Кушић из Шапца. Иза њега у овој категорији је “Форд 12 М”.
- “Форд” је наша породична марка. Возио га је мој деда Драгутин, који је стекао возачку дозволу 1921. и од његових кола је остао фар на тавану. “Форд” је возио мој отац, ја, а сад и мој син. Од оца сам наследио љубав према аутомобилима, прво ме је научио како да их чувам, а са 18 година сам 1969. положио возачки испит. Овај ауто је мој отац купио 1977. и, ево, добро се носи са „вршњацима“ - поносан је Зрењанинац Драгомир Тешић.
Мало даље паркирана је популарна „буба“ модел 1200 из 1970. године, светлоплаве боје, такође, зрењанинске регистрације.
- Ово је оригинална боја, мој отац га је купио, а ја наследио у стању какав је био кад га је преузео. Желео је црвену “бубу”, модел 1300, али пре пола века се морао задовољити оним што добије. Имао сам шест година кад су му јавили да не може преузети кола у Београду, јер је велики снег, већ Сарајеву. Отпутовао је са мојим стрицем железничаром и допремљен је у сточном вагону. Стално је био гаражиран, никад ишао по киши или, не дај Боже, снегу, па је на бројчанику тек 77.000 километара. Иначе, нико га, сем оца, није возио. Ја сам тек 2010. кад је он умро, прешао са места сувозача улево и узео волан у руке, али не и црне кожне рукавице са којима је он возио, па као нове стоје у касети. Правило да само један вози је остало на снази, не и по киши, па је зато овако очуван - вели Славиша Аћин.
Гавра Радин из Каћа је дотерао зелени “БМЊ 1502” из 1975, са 75 коња и стажом од 107.000 километара. Мало даље, да ли баш случајно, један крај другог, шепуре се шерпица плави и лимун жути „фића“, дакле у бојама заставе Украјине.
- Из 1983. је, а ја сам га купио пре три године - вели Иштван Вимер из Сенте, који у својој „ергели“ још држи „бубу“, „Мерцедес“ и „Цитроен“.
У близини је и “Фиат 850” који већ 55 година шпарта Бечејем, али забележио је само 57.000 километара.
Колекцију “Фијатових” аутомобила комплетирало је и неколико „тристаћа“.
- Овај из 1978. је прешао само 85.000 километара. Ја сам други власник, а после смрти првог, читаву деценију је провео у некој шупи. Код мене је четири године и идем са њим само на окупљања олдтајмера, а свакодневно возим “Форда” - вели Суботичанин Карољ Елеђи, који је у Бечеју добио трећу награду међу рестаурираним возилима.
Бечејац Атила Силађи је највећи „кривац“ што Клуб „Бечеј - Нови Бечеј“, који повезује две стране Тисе и два града, већ 11. пут окупља олдтајмере са свих страна.
Властимир Јанков
