Сви запослени који су желели да по прошлогодишњим условима за пензионисање оду у пензије већ су морали поднети захтев најкасније до 30. децембра 2017.године, јер од 1. јануара ове услови за старосну пензију жена, као и за превремену оба пола, су промењени.
Но, то што су неки сада већ бивши запослени сматрали да су до краја прошле године испунили тражене услове за пензионисање, не значи да ће сигурно и добити пензију. Наиме, они који нису проверили да ли им се поклапа радни стаж уписан у радну књижицу и пензијски стаж, који подразумева да су Фонду ПИО редовно сваке године подношени обрасци М-4, могу се ових дана наћи у непријатној ситуацији и бити обавештени да заправо не могу да добију пензију. Јер, а често то запослени заборављају, радни и пензијски стаж нису исто и не морају се (мада би требало) подударати.
Уколико је неко на крају прошле године имао 65 година живота, када је реч о мушкарцима, или 61,5 годину када су у питању жене, други услов му је био најмање 15 година пензијског стажа. Саме године живота без тих минималних 15 година пензијског стажа не доносе пензију. Тако се догодило да део запослених раскине радни однос на крају прошле године, а да се сада испоставило да и поред тога што им у радној књижици пише да имају 15 година радног стажа, они заправо немају за њих покриће у пензијском стажу.
Према важећим законским прописима у Србији, време служења војног рока не може се признати у стаж осигурања јер тада радни однос мирује па самим тим се ни не плаћају пензијски доприноси , нити се ретроактивном уплатом доприноса ово време може рачунати као стаж осигурања. То, пак, значи да година војске не улази у пензијски стаж, нити се тих 12 месеци уписују у радну књижицу.
Испоставило се да у електронској бази Фонд ПИО нема регистроване пријаве М-4 са подацима о стажу и зарадама за одређене године, а када тога нема није испуњен други битан услов за пензионисање. Недостатак тих података у електронској бази Фонда ПИО значи да или послодавац није у законском року доставио пријаве података о уплати доприноса односно обавезни М-4 образац без којег се пензијски стаж запосленог не признаје, или да за тај период и није уплатио доприносе за пензијско и инвалидско осигурање свог радника. У Фонду ПИО објашњавају да је Законом о доприносима за обавезно социјално осигурање прописано да наплату доприноса обавља Пореска управе и да би у њој заправо сви запослени којима се радни не поклапа са пензијским стажом могли да провере да ли су доприноси плаћени или нису.
Ако се покаже да пензијски доприноси нису плаћени, онда запосленима који су мислили да ће најзад отићи у пензију не преостаје ништа друго него да се обрате бившем послодавцу, Пореској полицији или надлежном суду. Велики проблем представља то што многих бивших послодаваца више нема, односно фирме у којима су радници некада били запослени су нестале и веома је тешко ући им у траг. Судски поступци трају дуго и за њих треба имати новца. Но, уколико запослени желе да ипак оду у пензију јер су дошли у године када им је то законски омогућено, онда им ништа друго не преостаје него да вијају послодавце.
Има запослених који су испунили услове за пензионисање у погледу година живота ,али нису напунили 15 година пензијског стажа. Како без тих најмање 15 година пензијског стажа нема пензије, они који су или радили или сами себи уплаћивали пензијске доприносе мање од те прописане норме до ње не могу стићи. Другим речима, уколико имају 14 или мање година пензијског стажа остаће кратких рукава. Не само да неће остварити право на пензију, него им Фонд ПИО неће ни вратити новац који су на име пензијског осигурања уплаћивали. Једноставно, наш Закон о ПИО не предвиђа могућност да се онима који имају мање од 15 година пензијског стажа новац уплаћен за старост врати.
Како запослени не би сами себе довели у ситуацију да не могу да се пензионишу, треба на време да воде рачуна о годинама пензијског стажа, а то значи да провере да ли им се подаци из радне књижице поклапају са онима из електронске базе Фонда ПИО.
Љубинка Малешевић
