Oдлука о бомбардовању СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао је генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана. Кларк је касније у књизи “Модерно ратовање” написао – не само да је планирање ваздушних удара западне војне алијансе против СРЈ интензивирано средином 1998. године, већ и да је завршено већ крајем августа те године.
СРЈ је нападнута под изговором да је крива за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу јужне српске покрајине Косова и Метохије.
НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова започео операцију “Милосрдни анђео” ваздушним ударима крстарећим ракетама и авијацијом на више подручја Србије и Црне Горе. Деветнаест земаља Алијансе започело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздушне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полетели из база у западној Европи, а касније и из САД. Најпре су гађане касарне и јединице ПВО Војске СРЈ у Батајници, Младеновцу, Приштини и другим местима. Већ око 20 часова пале су прве бомбе и на Нови Сад када је разорена полицијска станица на Клиси.
Готово да нема града у Србији који током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети НАТО-а. Тешко су страдали Алексинац, Сурдулица, Куршумлија... Под рушевинама су остале читаве породице. У Батајници, убијена је трогодишња Милица Ракић. У Владичином Хану, бомба је погодила загрљене матуранте гимназије, Милана Игњатовића и Гордану Николић. На Варваринском мосту бомба је погодила Сању Миленковић (15). У памћењу су још призори спрженог воза у Грделичкој клисури…
Током бесомучног бомбардовања наше државе 1.150 авиона Алијансе лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. На територију Србије бачено је 1.300 крстарећих ракета, 37.000 касетних бомби од којих је погинуло око 200 људи, а рањено више стотина и употребљена муниција са осиромашеним уранијумом.
Током бесомучне агресије авиони НАТО-а су у Новом Саду срушили сва три моста на Дунаву: Варадински 1. априла и тада је погинуо Олег Насов. Само два дана касније, 3. априла срушен је Мост слободе и том приликом је рањено седморо људи. Жежељев мост је је најдуже одолевао бомбама НАТО, иако је гађан четири пута: срушен је 26. априла са шест разорних пројектила. Након што су мостови скушени, у помоћ је прискочила Војска, која је понтонирским скелама превозила људе с једне на другу страну Дунава.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
Уништене су зграде две медијске куће: у ноћи 23. априла 1999. на зграду РТС-а у Абердаревој улици НАТО је усмртио 16 радника, а 3. маја бомбардована је и зграда Телевизије Нови Сад на Мишелуку.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије – у Панчеву и у Новом Саду која је бомбардована чак 12 пута са више од 250 пројектила велике разорне моћи. Снаге НАТО-а су употребиле и тзв. графитне бомбе за онеспособљавање електро система.
Војска тадашње СРЈ у супротстављању ваздушним ударима била у инфериорном стању. Ипак, у таквој ситуацији постигнут је успех: 27. марта, у вечерњим сатима, само три дана после почетка агресије,у атару села Будјановци, код Руме, оборен је понос америчке бомбардерске авијације, “невидљиви” Ф117А. Срушили су га припадници тадашње 250. Ракетне бригаде из Јакова руском ПВО ракетом “нева”. У рејону Гучева, код Лознице, 2. маја оборен је амерички ловац Ф-16.
После више дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године, да би три дана после тога почело повлачење снага СРЈ с Косова и Метохије. Дан касније Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, а у Покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља који су имали задатак да обезбеде мир за све националне заједнице на Космету. А како су га “обезбедиле” говори податак да је на почетку њиховог мандата с КиМ протерано 280.000 Срба и других неалбанаца. У јужну српску покрајину ушло је, тада, 800.000 Албанаца. Од тога, говоре подаци, трећина никада на Космету није живела.
Милан Бозокин
