Напад је почео око 20 часова, 24. марта, 1999. године. Деветнаест земаља Алијансе, без одобрења Савета безбедности УН, обрушило се најпре на касарне и противваздушну одбрану Војске Југославије. У Батајници, Младеновцу, Приштини.
Током 78 дана и ноћи бомбардовања, у 30.000 ваздушних налета испаљено је 50.000 разорних пројектила. Страдало је 1.000 припадника Војске и полиције, 500 цивила, а међу њима 79 деце. Рањено је 12.500 становника. Тешко су разорени инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, споменици културе, медијске куће.
Тадашње власти у Београду штету су процениле на око 100 милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО-а.
Нема града и насеља које НАТО бомбе нису начеле.
Током бесомучне агресије НАТО је срушио сва три моста на Дунаву у Новом Саду: Варадински 1. априла и тада је погинуо Олег Насов. Само два дана касније, 3. априла, срушен је Мост слободе и том приликом је рањено седморо људи.
Жежељев мост је најдуже одолевао бомбама НАТО-а, иако је гађан четири пута: срушен је 26. априла са шест разорних пројектила.
У помоћ је тада прискочила Војска, која је понтонирским скелама превозила људе с новосадске стране на сремску и обрнуто.
Нови Сад је један од градова који су претрпели највећа разарања. Овај град био је међу првима на које су пале бомбе Западне алијансе – већ око 20 часова тог 24. марта 1999. разорена је полицијска станица на Клиси.
Уследили су још жешћу ваздушни удари „анђела”. Рафинерија је бомбардована чак 12 пута с више од 250 пројектила велике разорне моћи.
Памте Новосађани и друга страшна разарања: зграде РТВ Нови Сад на Мишелуку, погођена је и зграда Бановине... Бомбе су падале и на стамбене објекте. Тако је на Ђурђевдан, на сву срећу избегнута велика трагедија, када су на Детелинари пала четири пројектила и оставила 80 породица без крова над главом...
Тешко су страдали и Алексинац, Сурдулица, Куршумлија... Под рушевинама су остале читаве породице. У Алексинцу, Милићи су страдали у једном трену. Отац Драгомир, мајка Драгица и њихова кћерка Снежана. Под бомбама угашен је живот и деветомесечне Бојане Тошовић и њеног тате Божине из Мердара. У Новом Пазару страдали су, заједно, Марко Симић (2) и његов тата Владан.
У Батајници, убијена је трогодишња Милица Ракић. У Владичином Хану, бомба је погодила загрљене матуранте гимназије, Милана Игњатовића и Гордану Николић. На Варваринском мосту бомба је погодила Сању Миленковић (15), девојчицу којој су професори предвиђали бриљантну каријеру математичара.
У памћењу су још призори спрженог воза у Грделичкој клисури. Уништеног ваљевског „Крушика”. Чачанске „Слободе”. Нишке пијаце, на којој је, страдала жена у седмом месецу трудноће...
Непосредни повод за бомбардовање СРЈ била је акција српске полиције у Рачку, једном од највећих упоришта такозваног ОВК-а, 15. јануара 1999. године. Тадашњи шеф Верификационе комисије ОЕБС-а на Космету, амерички генерал-пензионер Вилијем Вокер, представио је ту акцију јавности као „масакр” албанских цивила. Тога дана почела је дотад незапамћена медијска кампања. Припрема за бомбардовање.
Војска тадашње СРЈ је у супротстављању ваздушним ударима била у инфериорном положају. Једноставно, нисмо имали авионе и ракете да се боримо с 19 држава. Ипак, и у таквој ситуацији постигнут је успех: најпре је 27. марта у атару села Буђановци, код Руме, оборен понос америчке борбене авијације, „невидљиви” Ф-117 А. Оборили су га припадници тадашње 250. ракетне бригаде из Јакова руском ПВО ракетом „нева”.
У рејону Гучева, код Лознице, 2. маја оборен је амерички ловац Ф-16.
Након тих губитака, НАТО је подигао висину лета авионима који су дејствовали у својим убилачким акцијама.
Тај бесомучни напад завршен је 10. јуна усвајањем Резолуције 1244 СБ УН. Дан раније представници Војске Југославије и НАТО-а у Куманову су, под једним шатором, потписали Војнотехнички споразум, којим је утаначено повлачење наших војних и полицијских снага. И улазак у јужну српску покрајину међународних трупа – Кфора.
Мултинационалне снаге, у чијем саставу је било 37.200 војника из 36 земаља, имале су задатак да обезбеде мир за све националне заједнице на Космету. А како су га „обезбедиле”, говори податак да је од почетка њиховог мандата с Косова и Метохије протерано 280.000 Срба и других неалбанаца. Киднаповано – 1.500. У јужну српску покрајину ушло је, тада, 800.000 Албанаца. Од тога – трећина која на Космету никада није живела.
Последице НАТО бомби и данас, 21 годину касније, и те како се осећају. Највише по броју оболелих од малигних болести.
М. Бозокин
