У несрећној транзицији, која нас у континуитету „воза“ већ другу деценију, јурећи и покушавајући да преживимо, прешалтавање (познато још и као „свичовање“) у ходу је у већини случајева било неопходно. Пуно тога се морало научити; од не баш пријатних лекција које је требало савладати, преко промена на личном и колективном плану које су морале да се десе „јуче“, па све тако редом до одустајања од својих снова, ставова и уверења, као и „жмурења“ пред очигледним... Једино што се никако, због „густог“ распореда, не постиже јесте да на тренутак застанемо и погледамо се у огледало.
И то не како бисмо утврдили да ли је с фасадом све ОК, да ли изгледамо (јер, изгледати се мора) како нова стилска правила налажу, већ да бисмо мало размислили о томе да ли се и понашамо. Тачније, да ли нам се речи и дела макар понекад сретну или вазда паралелно путују, без могућности да се дотакну ни тамо негде у некој другој галаксији...
И онда у том трку стигнемо дотле да сви (укључујући и нас саме) лажу или макар лажуцкају. Да скратим, нико не говори истину. Бар не ако би то могло да му поремети пословне или личне амбиције и планове. Притом не мислим на оне сада већ „предратне“ и готово тотал невине лажи, попут женског покушаја да прикрије „годину производње“. Ма не, то је данас чак постало и симпатично и некако невино. Данас се заправо лаже онако „професионално“, с осмехом на уснама и без да се трепне. Они лажу нас, па онда (подразумева се) морамо и ми њих.
За почетак, лажемо (и то на велико) себе; да нам је супер, да нам се баш свиђа све оно што је у тренду, да нам све те хит алернативе помажу у самоизлечењу, да знамо куда смо пошли, да имамо као неки план, да смо увек добри (најчешће се као највећи „грех“ наводи неспособност да се увек каже оно што се мисли), да нас воле и да ми њих волимо...
Лаже се потом и на послу - „дружимо“ се с колегама искључиво због интереса, то јест ако би то могло да нам помогне да или сачувано радно место или да из тачке А стигнемо у тачку Б, следи наравно нови модел „најближих“ сарадника који би требало да нас свечано спроведе до тачке Ц и тако редом... Што би се рекло, небо граница.
Лаже се, наравно, и у вези/браку. Или се бар неке (углавном најважније) чињенице и проблеми прећуткују. И то не само због, како се то обично каже, „мира у кући“, већ и из једног много прагматичнијег разлога – да не останемо сами. Лажемо партнере и зато што (опет је, наравно, о нама реч) немамо храбрости да оно што негде дубоко у себи прижељкујемо и верујемо да нам припада и јавно кажемо и затражимо/потражимо, па несрећни и незадовољни (по принципу „ни за ди си, ниси“) седимо ту где смо. Јер, шта ако се деси да се тај „неко баш за нас“ једноставно не слаже с нашом проценом. Мисли (што је сасвим у реду) да му припада нешто ако не боље, онда свакако другачије... На тај терен је ретко ко расположен да закорачи.
Истина се неретко сакрива и од најбољих пријатеља. Као супер сте & страва, кад оно... Мук и тајац из ведра неба. У преводу, више нисте. Ни писма, ни разгледнице, лајка, ни ес-ем-еса... Наравно, није се ништа тек онако десило; биће да је и међу другарима истина све чешће негде затурена. Бар док је све онако „лигхт“ и необавезно, односно, док свом пријатељу не постанете превелик (далеко било неисплатив) баласт; тада се најчешће напрасно „прогледа“. Раније је то била тачка у којој би се отворио простор за размену мноштва нагомиланих, а прећутаних не баш пријатних опсервација вашег до јуче најбољег пријатеља, а данас се, ето, ствари много културније (и коначно искреније) окончавају.
И, ето нас, коначно смо се приближили истини. Да нас не воли сви, да нисмо свима симпатични, љупки и драги, да није под обавезно да ћемо радити оно за шта верујемо да смо као створени, да наш живот у пару најчешће неће бити ни налик ономе како смо ми то замишљали, да нам не припада баш све што смо желели да имамо, видимо, пробамо...
Није пријатно, слажем се. Али, исто тако, нико још није умро од суочавања са истином, те нема разлога за страх; преживећете. И више од тога – кад једном престанете да у-лажете у тамо некакве представе о томе шта би све морало и требало да буде (и да се има) да би се као „нормално“ живело, кад дигнете руке од свега тога и схватите да већина „као жељеног“ заправо и није неопходна, награда је истинска радост живљења, без већине страхова којима сте још колико јуче добровољно робијали.
Јасна Будимировић
