И то песмом. Наиме, репер пре неку годину Ајкут Анан, немачко-курдског порекла, углазбио је реч бáбо у своју бројалицу и научио младе „аријевце” како је то заправо главни бос, газда, чиф, дон, баyа, готово кум, сваког веома респектабилног ганга.
За Бáбу (код нас се он увек пише великим словом) сам, наравно, знао још од малих ногу, али и када сам чуо за корене те речи, никада је нисам везивао за Османлије. Баш као ни реч комшија, која нам је ушла или кроз оџак или кроз пенџер и увек била ближа од суседа и сомседа. Зна се, код нас је Бáба исто главни, али је наш Бáба. Дакле, газда је у нашој кући, најмоћнији, не мора да буде најстарији (Деда је још жив), али се његова прва слуша. Он држи новце, осим ако сам другачије не одлучи, он наређује шта ће ко да ради, ко ће добити понављај за врбицу а ко батине, ко ће у коју школу. Донедавно и – ко ће се скиме оженити, чак и ’ди ће се која удати (мада ту није тако строг, важно је да не одбегне).
Најјача одбрана млађих које су старији малтретирали, била је реченица: „Казаћу те Бáби па ћеш фасовати!“ Пред Бáбом се много не прича, не псује и не пуши, а ако те нуде пићем, а не можеш да одолиш, онда смеш да узмеш само једно, а и то да сркућеш. Пред Бáбом се убијаш од посла, да би он био поносан а и да би му у глави учврстио рејтинг листу тестамента. Када си сигуран да је баш далеко, можеш да признаш да си чуо пословицу „Бáба је најбољи кад на време умре” или ону причу с њиве: „Бáба је денуо, а ја сам бацао сено на кола. Онда су коњи ођедаред тргли. Бáба је тако лепо кренуо на главу, а онда се праћакнуо и дочеко на ноге. Ништа му није, само мало шанта!”
Бáбу још зову и бáћа, брацика (мада ређе) па и „у оригинал” – бáбо. Најпознатији шире познат Бáбо је био својевремено Фикрет Абдић, познати бизнисмен уочи распада СФР Југославије који је од Велике Кладуше начинио рај за живот, нешто слично Јагодини данас.
Колико је глава породице важна била у животу великих фамилија, показује и једна прича са севера Војводине. Тамо је један Бáћа (Буњевац, вероватно) дочекиван сваке недеље на ручак, а када се враћао из цркве, уз општеприхваћен ритуал у целом нам завичају. Волео је супу закувану на време, када су резанци баш онако „ал денте”, ни тврди ни мекани, не дај боже прекувани и слепљени. То није никада лако погодити и зато је слата најотреситија девојчица, Марица именом, да вири кроз капију и јавља с које стране шора Бáћа долази јер је на левој три кафане, а на оној са сунца само једна. По његовој путањи шацовала се брзина приспећа, Бáће и супе. Једаред Марица викнула: Долази! Главна редуша је таман хтела да заповеди „Закувавај!”, али ипак упита „А с које стране?” „С обадве“, била је прецизна Марица. Ипак, уз све пакосне приче, и овог Бáћу су његови здраво поштовали.
Павле Малешев
