Није било вароши, па ни јачих села, где се бар једна кафана није тако звала. Дакле, „Под липама”. Обично с летњом баштом, јер липа је најважнија и најлепша лети. По неким календарима који држе народна имена месеци, а не интернационална (још из старог Рима), баш у свом – липњу, шестом по хрватском, а седмом по украјинском. Зато што липа свугде једнако мирише (заносно), али не у исто време. Прилагодила се клими па је зато има у целом умереном појасу, од границе Медитерана до близине поларних области. Најдуговечнија липа за коју постоје писмени подаци поживела је чак 381 годину, доста далеко на северу, код Стокхолма, у дворишту манастира Малмвур, где је посађена 1618. а срушена од олује 1999.
Липа је код Германа линде, Енглеза лајм, а у словенским језицима свугде – липа. Листопадно је, високо и елегантно дрво, од пет-шест па све до 50 метара, јаког стабла те правилне крошње. Природа је обликовала гране липе тако да је то дрво лако познати издалека: крошња јој је срцаста баш као и лист! Изгледа тако као пламен свеће, а без икаквог орезивања, вештачког формирања. Дрво липе је бело, доста меко, али збијене структуре, веома цењено у столарству те популарно код уметника и дуборезаца. Верује се да је била свето дрво Старих Словена. Уживали су у њеном мирису и у њеним шумама долазили до драгоценог меда и саћа.
Међутим, липа је познатија као лековита биљка (тако се зову чак и неке апотеке), односно по свом цвету те меду, који током цветања с њега сакупе вредницепчеле. Липов мед је, кажу доктори, те нашироко рекламирају произвођачи, природни антибиотик, гарант лечи грудобоље, лакши кашаљ, а уме и да снижава повишени крвни притисак. Бистар је, благе жуте боје, као и цвет, с лаким тоном зеленог те јаким, некад продорним мирисом.
Липе има свуда у Европи (једна линија се и зове – европском), свуда на
Балкану, али су код нас најпознатије липове шуме на Фрушкој гори и Вршачком брегу. Не само по великом броју стабала већ пре свега по квалитету медоносног цвета.
Пре неку годину је Друштво пчелара „Јован Живановић” у Новом Саду обнародовало да је добило међународни сертификат о регистрацији и заштити имена „Фрушкогорски липов мед”, једини производ с ових простора (осим футошког купуса) с таквим реномеом! Липов цвет је и лековит, малтене као и мед. Жуте је боје, сакупљен у лажни штит с карактеристичним листићем у основи, који личи на мачији језик. Бере се у пуном цвету дрвета, када је тежак, пун меда и полена. Суши се на промајном, сеновитом месту, те оставља за хладније дане, заједно с листићем. Врућ липов чај, али и онај охлађен до категорије „ајс ти”, делује умирујуће, лечи несаницу те ублажава тегобе упаљеног грла и кашља. Чувен је (енглески) виц о врстама чаја у Босни. Наиме, питали су на Острву једног повратника из неке међународне мисије с Балкана да ли је могао тамо да нађе све чајеве које воли (па и липов), а он је одговорио да је на Миљацки баш широк избор када је у питању „теа” али да је једну врсту, о којој сви свакодневно говоре, узалуд тражио читајући називе на кесицама и кутијицама. Сви су желели да чују име тог тајанственог чаја и да ли га је запамтио… Да, зове се: „Јебога ти”.
Липа доста брзо расте и даје лепу хладовину, о чему сведочи песма „Хвалила се липа код багрема, да је лепша ’ладовина њега“ те се сади као дрворед у градовима (Нови Сад је и овог јуна нашироко мирисала), али и дуж путева те у парковима и на гробљима.
Павле Малешев
