Јасно, давала се серија на и тад свемоћној ТВ с Касандром у главној улози (касније смо сазнали много више о летовалишту истог имена, неком краљу и богињи) а опет, почела је одлазити генерација рођена кад смо певало да „каћуше” певају лепше него птице, односно црвеноармејце дочекали с цвећем, песмом и раширених руку (да не помињем друге екстремитете) како доликује ослободилацима. Оба имена лепа, ништа да замериш кумовима и родитељима, осим што се код Каћуше нико не сети да је то женско име (Катарина, Ката, Кетика, Каћа) већ тепање моћном оружју. Баш моћном песмом.
Добро, ова деца, колетерална штета помодарства и климе масовног заноса, ваљда нису много патила због својих имена. Још очигледнији пример брзоплетости, полтронства, увлакаштва и јесменовине (мада тад није постојала та сложеница) избор је имена спортским, најчешће фудбалским клубовима а из епохе „каћуше”, кулака, метровке, трудодана… Тако су настали „Црвена звезда”, „Партизан”, неколико „Пролетера”, још више „Динама”, покоји „Борац”, „Млади радник”… Сад су многима та имена неумесна, нарочито „Пролетер”, јер та категорија људи више не постоји (као ни бироши, рецимо). Било је предлога да се нека и мењају.
Но, добро је што нису. Није увек тачно „номен ест омен”, да је име и судбина. Под тим именима су се прославили многи велики спортски асови, не само фудбалери, јер су то били снажни спортски колективи. Уз то, трајала су дуго, стекла поштовање а традицију треба и ценити. Још увек ме је срамота што сам се, пре скоро 30 година у Америци, насмејао кад сам чуо име омиљеног фудбалског клуба моје колегинице (и шефице!) Пери Т. већ Американке, пореклом из Албаније. Радили смо као професионални асистенти лицима с посебним потребама и гледали заједно с „питомцима” бејзбол-тим наших Индијанаца, кад је уздахнула од носталгије за европским фудбалом и стадионом у завичају, где јој је рођак био домар. Кад сам је упитао за име вољеног тима - рекла је „Трактори”. Е тад сам се нацерио, а заборавио да је то исто као и „Динамо”, мање смешно од „Прве петолетке”! Но, каква времена, таква имена! Мада има и изузетака, бар код нас у Војводини.
Могао бих лично бити поносан (јако модерна реч!) што се ФК у Змајеву од оснивања 1923. зове „Обилић”, али не сасвим, јер је село исте године заборавило своје име старо скоро 700 година и мењало за модерније. Звало се Кер (Стари Кер, О Кер) како је први пут написано још 1267. године, мање од две деценије било Пашићево, па од 1945. Змајево. Они који су се из њега исељавали звани су Керцима и Керскима, ушло је и у неке песме, али ипак сам се загрцнуо кад ми један новосадски таксиста, млад човек, рече да никад није чуо за Кер ни Керску млаку (то је Јегричка, ко не зна). Каћани, међу којима има и Кераца, начинили су другачији подвиг. Назвали су свој рукометни клуб „Југовић” и прославили га под тим именом. Било је то 1960. (дотад „Младост”) кад су могли бити критиковани због некаквог буђења српског национализма, а сад би многи да им буду имењаци мада би то био чист плагијат јер је „Југовић” - само један! На име своје главне улице, као Каћани на име својих рукометаша, поносе се одувек и Ковиљчани. Названо је по Лази Костићу и тако ће, веле мештани, и остати. Као што житељи Куцуре, где су Русини у већини, кажу да ће њихова осмољетка наставити да ђаке васпитава у духу свог имена „Братство и јединство”!
Старији Новосађани кукају да се тешко сналазе у свом, нарочито по новијим насељима, јер никад није било толико улица са именима царева, царица, краљева и краљица или владика мада нисмо монархија ни Света земља. Лично сам захвалан Америма што немају сличан обичај јер ми је у прилагођавању тамошњем животу у Кливленду много помогао обичај да се велики градови деле на - исток и запад. Све улице у правцу север – југ имају бројеве, почевши од нуле у центру, даунтауну. Кад се мало обавестиш, знаш да ми на ознаци Е-170 и нешто можемо слободније да шетамо улицом, чак и запалимо цигарету јер нам неће тог трена из сенке неког порча искочити лик који упражњава исти порок. Дакле, пушач. И затражити ”безец” као тамо испод 117, која се сматра неком границом уличне сигурности.
На запад и исток, дакле, теку булевари, названи по чувеним личностима или геограским појмовима (наш булевар је Лејк, језеро) па кад се њима возиш, знаш тачно где си и колико још блокова треба до задате адресе, школе, болнице, градског уреда, трговинског мола... Искуством сазнаш много и о житељима предгарађа, ценама станова за издавање, јефтиним (скупим) продавницама… Но, једна је Америка. По именима, наравно. И практичности. Наводно је једна мајка својим близанцима, дала имена: Пит и Рипит. Чиста логика!
Уосталом, зови ме и лонцем, али ме немој разбити, каже пословица.
Павле Малешев
