Но, није никад било лако удати се за јединца, ускочити из једне фотеље у другу, а да те тамо не чекају јетрве и заове. Свекрва се, ипак, подразумевала. Да би нека удавача заслужила јединца, па још газдачког, морала је да носи и добар мираз. Што у ланцима (земље), што у ланцима око врата (сеферини и дукати ини) те још и добар – штафир.
Та реч на немачком значи опрема, али је нико никад није преводио. Знало се добро (на свим овдашњим језицима) шта је штафир. И о њему стално диванило. Матере су још док су им ћерке биле у трећем основне, по цео дан мужевима звоцале да им треба новаца за оно, те за оно, а све набрајајући шта им још фали за иоле озбиљан штафир јер с оним што имају неће моћи миљеницу да удају ни за сеоског чобана, а не за газдачког сина. А када су им ћерке те и оне саме, све уз помоћ тетака, кумица и ујни, зарониле у шлингераје и хеклераје, стално су кукале да то није доста ни за пола лотри а некмоли за пуна „кола штафирска”.
Шта је садржавао један штафир солидне миражџике? Најмање две дуње од новог (гушчијег) перја те два велика пратећа јастука. Наравно, уз двоструке пресвлаке од доброг јаког платна кроз које неће пролазити паперје, најбоље од паргара, али да се преко свега засија и дамаст. Крпаре, пешкирчиће за ситне поклоне и велики везени пешкири за даривање девера и кумова су се подразумевали. Као и они што ће се везивати сватовским коњима(!) о дебеле вратове. То се није ни рачунало јер је нешто одлазило још током сватова, а нешто (фиранге и крпаре) се одмах мењало с уласком нове младе.
Оно што је било најважније, смештало се у шифоњере и сандуке, а некада се није више ни вадило, осим да се покаже важним, великим гостима или ближој родбини која није стигла у сватове. А шта би заслужило да иде у шифоњере ако не – шифон, она фина танка тканина па њене рођаке кадифа и фулар, такође свила, али још тања, као паучина, па још кувана да се не скупља (нити да се тегли). Морало је бити и штофова у трубама, симпле и дупле ширине, камгарна такође, некада чак и громби-материјала – све с цвишном и цубоком. Па онда бар у две боје – браонска и зелена – сомота да понови младожењу новим саковом и чакширама (на шунке, ако устедне) за прву годишњицу брака.
Свега је морало бити толико млого да се сасвим природном схвати жеља – наредба фришке снаје да се из шифоњера под хитно мора избацити онај силан циц, цајг и штрукс што се накупио током година а нико од њега ништа није хтео да шије. А тек сада ни неће. Од срамоте. Морало је да буде места и за делин. Макар из захвалности јер се дотична удавача чак и наглас клела певуцкајући уз шлингерај: „Кад повежем делинску мараму / Мора пући срце у дерану!” Знала је да њеној шареној и скупој марами нико неће одолети. Наравно, све је морало бити нацифрано и нациговано. Било је органдина и другог маркизета, а онда дошла ера најлона па је све то заборављено.
Понекад се неко сети штафира гледајући како жуте фирангице у шпајзовима испод тегли пекмеза и туршије, а шлинговане данима и ноћима, силни миљеи и ситан бели вез. Све рађено скупим концем званим – фул. На трукованом (исто скупом) платну.
Павле Малешев
