Први пут после много година имамо заједничког невидљивог непријатеља и природно је да страх постоји, али не треба одлазити у крајности, која воде до преплављености страхом или до потпуне искључености за дешавања око себе, каже неуропсихијатар Тија Деспотовић.
Један од облика манифестације страха је, како каже, љутња на здравствене раднике или надлежне који износе одређене податке.
Према њеним речима, лек за страх је придржавање упутстава надлежних и уважавање мера, како би заштити себе и људе око себе.
Страх ћемо превазићи тако што ћемо бити отворени да разумемо да неких коначних решења нема, али да ми, као појединци и као група људи, можемо да будемо одговорни, напомиње Деспотовић.
За људе који шире лажне информације у јавности о овој болести каже да имају велики страх и да на тај начин желе да га поделе са другима.
Не можемо да контролишемо живот, али можемо да контролишемо страх, поручује Деспотовић и напомиње да је дисциплина израз разумног понашања.
И психолог Ана Влајковић сматра да би било неодговорно да се људи не плаше, али додаје да је исто тако важно да тај страх не пређе ниво уобичајене и нормалне узнемирености.
Јер превелик страх, како каже, доводи до велике опасности и пада имунитета становништва.
Не можемо у потпуности да се сакријемо од негативних утицаја појединаца, али нема никакве потребе да у сваком тренутку читамо новине и да на сваких пет минута проверавамо портале, истиче Влајковић.
Од нашег понашања зависи колико ће та претња за нас као појединце утицати на наше ментално здравље, каже саговорница Танјуга.
Влајковић као пример упадања у панику наводи и неконтролисано куповање средстава за кућу.
Када је реч о забранама окупљања објашњава да је то највећи проблем за младе људи и њихове навике, али понавља да ситуација, попут ове, захтева дисциплину и одговорност.
