Интересантно је да се о томе полемисало и знатно раније, још у време преноса његових посмртних остатака из Беча на Стражилово, али нико није пружио, осим сећања, ваљане доказе за своју тврдњу.
Постоје, наиме, три куће на које се упире прстом као места на којима је становао – две су у данашњој Улици митрополита Стратимировића а трећа је у Гајевој.
Прва међу њима је кућа у данашњој Улици митрополита Стратимировића 76, на којој плоча, постављена 1953. поводом стогодишњице Бранкове смрти, сведочи о томе да је у њој песник живео.
Но, ако је судити по податку у „Уметничкој топографији Сремских Карловаца“, да је та кућа у стилу бидермајера зидана око 1865, дакле дванаест лета по песниковој смрти, онда тешко да је то што пише на табли тачно – или је пак живео у некој која је стајала на том месту па је срушена како би ова данашња била подигнута.
Наравно, постоји могућност и да је година градње, наведена у „Топографији” – нетачна. У сваком случају, на закључак да је баш ту велики песник српског романтизма становао, карловачког хроничара и оснивача варошког музеја Косту Петровића, највероватније је навео податак да је кућа припадала деди јавног бележника Људевита Ауера, о ком, у једном гимназијском протоколу, постоји забелешка да је био – Бранков газда. О томе да је гимазијалац Бранко Радичевић становао код његовог деде, и Људевит Ауер је оставио писни траг.
„У првим издањима песама Бранка Радичевића обично је био предговор у којем је писано да је Бранков отац био царински чиновник у Броду на Сави, и када је премештен у Земун, дао је свога сина Бранка на стан и храну својем пријатељу Ауеру у Сремске Карловце, да дете научи обичаје у страној кући, а знао је добро да ће његов син бити у кући његовог пријатеља добро пажен и негован.
Тако је и било. Бранко је провео сретне дане свог детињства у Сремским Карловцима и његови први рукописи настали су у кући мојега деде. Деда ми је спадао међу најугледније карловачке грађане премда је било богатијих од њега. Он је имао врло лепу кућу у којој је становао, у самом центру града. Кућа је имала шест пространих соба и затворени велики ходник који је такође служио као соба јер се тамо обично јело“, записао је Људевит Ауер.
У свом сећању, додуше, Ауер наводи да је кућа његовог деде била у „самом центру“, што иде у прилог тврдњи Павла Поповића, професора Филозофског факултета у Београду, да је кућа те породице била „иза старе патријаршије, преко потока“ и да је у њој Бранко становао. Међутим, књижевник и сатиричар Аца Поповић Зуб, Бранков савременик, у својим „Успоменама“ из 1890. помиње да је Радичевић становао у кући оснивача Карловачке гимназије, Димитрија Анастасијевића Сабова, у време када је она припадала грофици Бранковић.
Пишући о великом песнику, Зуб наглашава да се многе неистине о њему испредају, па чак и она да је кућа на Воросову, данашњој Гајевој проглашена местом где је становао. „Ја сам се са покојним Бранком упознао 1839-те, чрез Марка Поповића (Цапаказа) из Вуковара, који је Бранку био брат од тетке, а мој ко школар; и Бранко је те т.ј.1839/40-те школске године становао са својим братом у једнокатној кући грофице Бранковићке - преко пута од ’поп зеца’ и то при земљи и из авлије, сдесна, кад се у кућу уђе. Доцније је становао код оца Јоце Јовановића до куће ондашњега Стеве Хаџића, која је доцније у власништво мајора барона Рајачића прешла“, записао је Аца Зуб.
И некадашња професорка Карловачке гимназије Теодора Мајица Петровић, која се посветила опсежном истраживању Бранковог лика и дела, позабавила се и у својој књизи „Сећања“ питањем где је он становао.
По њеним речима, карловачки одбор за пренос костију Бранка Радичевића из Беча у Карловце 1883. нашао се у неприлици. Требало је мноштву света, који се том приликом очекивао у Карловцима, показати и кућу где је Бранко становао.
„Ништа се поуздано тада о томе није у Карловцима знало, па је одбор одлучио да поменуту малу кућу, одмах иза зграде Конвикта, која данас припада породици Чокрљан, привремено прогласи за кућу у којој је Бранко као ђак становао. Она је за прославу била украшена Бранковом сликом оивиченом венцем од ловора и тробојницом. О томе ми је причао мој отац, који је био члан Одбора за пренос, а тај је одбор, одмах после преноса костију, објавио у новинама да је та кућа, сасвим на домак Белила, по свему била најприкладнија сврси којој је намењена, а рачунало се на то да публика буде задовољна, да нико не оде разочаран из Карловаца, да због ситница не спласне огромно одушевљење, дотле невиђени занос, који је, можда, требало употребити, односно, искористити и у политичке сврхе“, писала је о томе Теодора.
Није познато да је у међувремену неко изнео нове тезе, или доказе који потврђују раније претпоставке, које би помогле да утихну полемике везане за то питање које се и данас, два века од Бранковог рођења, повремено појаве.
Зорица Милосављевић
