Тај корак би, практично, значио да би било више запослених, али би њихове зараде биле мање, те је велико питање да ли би то имало позитиван утицај на запослене.
Чак и у много богатијим државама у којима је експеримент са скраћењем радног времена дао добре резултате, попут Шведске, то неће бити примењено у целој земљи. Наиме, у тој земљи је у једном старачком дому радно време медицинских сестара скраћено на шест сати, али им зарада није смањена. То је довело до бољег учинка запослених и већег задовољства пацијената, било је и мање боловања, али су трошкови, због запошљавања нових радника, били високи.
Дакле, ако тај експеримент није успео у Шведској, сасвим сигурно је да не би ни у Србији. Уз то, у појединим секторима рада као што је трговина или услужне делатности није могуће скратити радну недељу јер се ради свих седам дана у недељи. Треба рећи и то да многи радници на послу проводе више од осам сати, а да је мало послодаваца који их за то стимулишу – било кроз зараду, било као слободан дан, мада, наравно, има и оних који сваки прековремени сат плаћају. То је, вероватно, добра стимулација за топ-менаyере, који проводе много више времена на послу, па су им и зараде веће, али је велико питање да ли је износ до 130 динара, колико је минимална цена сата у Србији, довољно стимулативан да се на радном месту проведе више времена од садашњих осам сати.
Уз евентуално скраћење радног дана на шест сати, значајно би се умањила месечно примање запослених. Наиме, уз садашња минималну сатницу од 130 динара највиша минимална зарада, у месецу у којем се ради 184 сата, је 23.900 динара. Уз смањење броја радних сати – уместо 184 сата радило би се 138 – највиша минимална зарада износила би 17.940 динара.
По речима председника Савеза самосталних синдиката Војводине Горана Милића, идеја да се у нашој земљи скрати радни дан или недеља није добра јер би уз мању сатницу сигурно дошло и до смањења зарада, које су и сада веома мале и недовољне за пристојан живот.
“У Србији, где је минимална зарада, у просеку, око 22.500 динара тешко може да се преживи јер с новцем којим се месечно располаже не могу да се задовоље ни основне потребе, а то веома тешко успева и онима који раде и више сати и на боље плаћеним радним местима“, каже Милић.
Додаје да тоније успело чак ни у земљама с веома високим стандардом, као што је Шведска, где уз смањење радног дана на шест сати није смањивана зарада.
Он указује на то да скраћење радног времена с осам на шест сати дневно није добар корак за смањење незапослености, напротив, тиме би се само повећало сиромаштво.
“Због мање сати рада биле би смањене и зараде, а онда би, да би могли да обезебеде егзистенцију, радници морали да раде на више места и резултат скраћења радног дана не би био видљив и вртели би се укруг. Сигуран сам у то да скраћење радног дана на шест сати није најважнија тема везана за положај запослених у Србији. За то је потребно побољшати услове рада, обезебедити поштовање закона, заштиту права радника, важно је предузети кораке који ће створити повољан амбијент за улагања и отварање нових радних места, смањити рад на црно, негативне ефекте сиве економије...”, каже Милић.
Д. Млађеновић
