Како за „Дневников” ТВ магазин истиче, драго јој је што публика није добила један естрадни филм у којем се не смењује ред песме и ред плакања, већ озбиљна животна драма оних који су на маргини друштва.
– Цео тај Џејев пут пре него што је постао звезда, врло је узбудљив и тежак. Он је имао тај спектакуларан пут од блата до злата и то јесте нека холивудска прича. Да смо у Америци или негде другде ово би био блокбастер.
Да ли филм продубљује тезу да је рођен у немаштини, а умро као легенда и шта за вас Џеј, уопште, симболизује?
– Апсолутно и поручује нам да је могуће да, ако ти Бог да неке таленте да, наравно уз срећу и стицај околности, неко из једне пат позиције достигне нешто што је он успео. По причи људи који су са њим били блиски, чини ми се да је Џеј био добар човек. Сви су га волели и самим тим и ту његову музику коју је Марина писала. Искрено да вам кажем, ја сам расла на тој музици, што је било неминовно у том времену. Нисам слушала сваки дан, али Џејеве песме су постале култне у међувремену. Мислим да су текстови које је Марина написала заправо приче. Мислим да на сваку њену песму може да се сними филм. Та песма ме увек подсети на неку тугу и на некога ко више није са нама.
Ни Марина Туцаковић више није са нама, а ви сте добили тај тежак задатак да је одиграте. Како се проналази једна личност коју сви познајемо, што може да буде прилично клизав терен за једног глумца?
– Пробала сам да скупљам сав садржај који о њој постоји. Нисам се срела са њеним супругом Футом па нисмо причали о њеној личности. Марина у овом филму служи причи. Она је била врло специфична жена, а ја сам се уплашила да то не пређе у неку имитацију и мислим да сам успела да је сместим у себе да то буде нешто природно моје. Занимљиво је и да ми је на београдској премијери уплакана пришла Цеца Ражнатовић, која је много радила са Марином. Рекла ми је да је имала утисак као да је њу гледала. Драго ми је због тога, али и што је Фута аминовао и похвалио мој рад. То је мало парче у филму, али је важно. Драго ми је да је тако испало јер је то незгодан терен, ту може да се „погине” баш добрано.
Да ли Марина заслужује да добије свој филм?
– Апсолутно! Тек тај њен живот шта је био и шта је све доживела и прошла и за кога је све правила музику... Бавила се озбиљно и поп, рок музиком пре него што је упловила у естрадни свет. Чак и у том естрадном има врло озбиљних текстова. Када погледаш њене текстове, па, ево сад и ову песму „За крај” коју је Цеца отпевала за одјавну шпицу филма, то су строфе текста, нека прича која има озбиљан садржај. Ти њени текстови не могу да те не раде. Она је то писала из себе, увек се ту крила нека истинитост. И то је оно што публика препознаје.
Осим „Недеље”, играли сте и у филму по мотивима живота Аце Лукаса, у којем сте тумачили Викторију. Опет стварна личност коју сви познају. Која је била захтевнија?
– Марина је била захтевнија јер карактер је њен био потпуно другачији. Викторију сам правила по сопственом нахођењу, нисам имала оптерећење да је имитирам. Није таква врста филма, то је рађено по мотивима и ја сам је правила из свог осећаја како би то требало да буде. Ова претходна година је за мене била баш успешна. „Породили” су се сви пројекти које сам снимала последње три-четири године па се стиче утисак да играм у свим пројектима, што није тачно, него се тако заређало, па иде све једно за другим, али сам бескрајно захвална што је то тако и што су то различите улоге потпуно супротне једна од друге.
Како то изгледа седети, гледати себе свако мало на екрану, а заправо не радити у том тренутку ништа ново и чекати следећу улогу?
– Имала сам срећу да сам до краја године радила и да ћу и у 2024. имати заказане пројекте и да се коначно враћам позоришту после четири године паузе, што ме највише радује од свега и што ћу сад радити мало више филмове, а мање серије. Ова професија захтева страшно стрпљење и веру у себе, истрајност и то, просто иде, као и у животу. Иде у циклусима, има па нема. И када нема све што сам старија схватам да се приоритети мењају, као и фокуси и да је заправо увек онако како треба да буде, само ми тога нисмо свесни. Мој посао је маратонска ствар, као и сам живот. Којим год послом се бавили, потребно је време за нешто и оно ће показати да ли поседујемо одређене квалитете и да ли то има смисла на дугорочном плану. Ја се трудим да тренирам те ствари да не морам да робујем очекивањима него да радим нешто што ме занима. То ваљда природно иде са годинама и зрелошћу. Да сте ме ово питали пре десет година вероватно бих дрвље и камење осула по свему и свачему. Потпуно је природно да се у младом човеку буди то питање: како не видите како сам ја генијалан?! А притом, не ради ништа да то покаже.
Имала сам срећу да сам пре снимања серија дуго радила у позоришту, да сам имала утакмице у ногама и да сам била храбра. Ја сам била на плати у сомборском Народном позоришту, а дала сам отказ и отишла у Београд и нисам имала да платим кирију. Када су ми нудили неке послове сматрала сам да ми не приличи да ја то играм. И рекла сам: „Не”, без обзира на то што бих са тим новцем можда могла да платим кирију или нешто друго себи да обезбедим. Знала сам да ће мој пут бити мало тежи, али ја сада ништа не бих мењала у свему томе. Јер сада са 37 година стојим чврсто на својим ногама и сматрам да сам све ово што ми се дешава зарадила својим радом, стрпљењем и талентом.
Дуго смо чекали и „Децу зла”, па се, када је објављена на ХБО Макс платформи, десило да једна српска серија тако гласно експлодира у јавности и да је сви „бинџују” за дан-два. Да ли је то донело реакције и из иностранства?
– Мени су писале колеге из целог региона када су „прогутали” серију за два дана. Мени је драго да се та серија коначно породила, дуго смо је чекали, већ смо одустали од ње, и јако је велики успех да је уопште на тој платформи. Изнедрила је неке младе и нове талентоване људе, то је једна квалитетна серија на врло високом нивоу. Учествовала сам на једној изложби фотографија посвећеној борби против насиља над женама, то је шведска амбасада организовала. Амбасадорова супруга из Шведске ми је пришла одушевљено и похвалила мој рад.
Зачудан сценарио о паралелним световима
Пре две године почели сте снимање серије „Пасјача”, али она још увек није емитована. Шта се са њом дешава?
– Минцају је и сређују. Ми смо снимили три сезоне те серије, пише се и четврта. Сви жељно ишчекујемо да се то емитује. Врло је узбудљив сценарио, суманут и различит, зачудан са доста ритуалних момената и парарелних светова. На Старој планини смо снимали, природа је божанствена, били смо скоро три месеца на терену. Мислим да ће то бити врло узбудљив пројекат и чини ми се другачији по свему.
Серија „Кожа”, стигла је на РТС, а кажу аутори најинтимнија десетоделна сага из бањалучке трилогије. Да ли је то тачка на судбину људи са ових простора?
– То је најинтимније нешто што је Никола Пејаковић написао. Тај сценарио је ванредан и окупљена је сјајна глумачка екипа са редитељем Сашом Хајдуковићем на челу. То је дрим тим који је успостављен а који погађа у мету сваки пут. Мислим да ће се публици веома свидети, има много колега који учествују у серији. Ја играм нешто потпуно другачије у односу на причу у „Костима”. Драго ми је да је то потпуно другачија врста, неког врцавог карактера и драго ми је да то није драмска улога.
Серија „В(Фау) ефекат” Гордана Кичића стиже на Суперстар ТВ 10. фебруара. Можете ли нам открити нешто више о тој причи?
– Не смем, нажалост, али ми се чини да смо урадили нешто врло другачије и да ће се публици то допасти.
Владимир Бијелић
