Нова књига писца и професора Слободана Владушића двочланом формом свог наслова придружује се његовим књигама теоријске прозе и есејистике: Црњански, Мегалополис (2011), Књижевност и коментари (2017), Орфеј и запушач (2018). Ово је први пут, међутим, да су појмови јасно и оштро опонирани, при чему се, не случајно, Мегалополис поново налази на другом месту. Не само као урбанистички концепт, већ као друштвено-историјски, глобални феномен, Мегалополис у Владушићевим есејима бива приказан као метастаза велеграда. Будно праћење развоја ове чудовишне творевине, и сецирање проблематике која из ње произилази, испостављају се тако као нужност и предуслов за разумевање специфичног контекста у коме живимо.
Интерпретативни изазов у тумачењу тог контекста наметнуо је потребу за стварањем приче, што значи да писац није конципирао дело тако да буде само скуп публицистичких текстова. Више од половине књиге је оригиналан садржај, обједињен у прологу и епилогу приче. На тај начин заокружује се критичко, али и стваралачко виђење света, који у Владушићевој визији још увек задржава своје хуманистичке обрисе.
Више есејистика, него публицистика, Владушићева књига је темељита и приступачна, при чему „Пролог: Мегалополис протумачен деци” не треба схватити само као алузију на Лиотареву Постмодерну протумачену деци. То је покушај да се понуди излаз из малолетности духа, али и повезница са више текстова у књизи, међу првима: „Чија су наша деца?”. Као увод у целину књиге под називом „Дресирање”, након које следе „Чишћење” и „Отпори”, овај текст је репрезентативан пример суштинских преокупација Слободана Владушића. Прецизна формулација је кључна за дефинисање проблема, па он не пита ко су, или каква су наша деца, већ је нагласак на чија, што ствара нелагодност, јер разоткрива илузију у оном наша. Аутору је, дакле, мање важно да се читалац осећа лагодно, посебно имајући у виду изражену нарцистичку и комформистичку црту модерног човека, а више да отклони заблуде које га чине таквим. Кроз систематски опис Мегалополиса и тенденција у времену које су довеле до његовог стварања, Владушић се ближи одговору на то шта утиче хоће ли дете израсти у човеко-животињу, човека, или човеко-бога.
Континуирано и планско уништавање сваког вида хомогености у Мегалополису покреће питање о опстанку заједнице. Као места „породичног насиља” или „вршњачког насиља”, породица или школа престају да буду заједнице ближњих. Свестан деликатности теме, аутор не пристаје да буде „политички коректан” у име Мегалополиса, али се чува једностраности и уопштавања. Отуда екскурси дају личну, па и интимну црту његовим тумачењима, због чега он кроз искуства из сопственог живота постаје и сам близак читаоцу. У том смислу посебно су важни текстови о томе шта аутору буди осећање националног поноса, заједништва са људима и вољу за отпором. Заветност као начин живљења исказује се тако кроз примере Новака Ђоковића, културне гериле Београдског синдиката, али и Павићево и Пакићево дело. То његовом приступу даје ширину, истовремено продубљујући идеју Косовског завета, који није, упркос наративу Мегалополиса, мит или анахрони заостатак прошлости.
Неке од најбољих страница књиге посвећене су малој причи Бановић Страхиње и смрти у подвигу Вукашина Мандрапе. „Живот са стидом” проказан је пред изванредним примерима чојства и јунаштва, али Слободан Владушић показује како Завет и заветност треба разумети не само као ослонац нашег идентитета, већ и као упутство за побуну против Мегалополиса. У томе су и актуелност, животност и снага Владушићевог дела, које не жели само пробудити револт због „дресирања” и „чишћења”, већ и јасно усмерен и организован отпор. Књига Завет и Мегалополис превазилази тако ознаке за публицистику или теоријску прозу, дајући практично упутство за очување темеља хуманитета.
Сања Перић
