Као што је Бернард Шо у “Човеку судбине” рекао за Енглезе, у Србији никад нећете наћи ниједног опозиционара, леволибералног интелектулаца или новинара, који мисли да у нечему греши. Не постоји ништа толико лоше што неће урадити, ако им иде у прилог, позивајући се на принцип. Они подривају суверенитет Србије позивајући се на патриотизам. Уништавали су привреду позивајући се на развој демократије. Пљачкали су грађане залажући се за људска права. И кад је нација стала на супротну страну од њих, сковали су флоскулу да је будућност Србије изгубљена.
Најновија антидемократска идеја на коју су дошли јесте настојање да забране кампању од врата до врата, која су у целој западној цивилизацији примењује пуних 340 година, од избора за кратки парламент. И то прогласе грађанским хапшењем. Није то тако било увек. Сви Новосађани то добро памте. Од 2008. до 2012. док су били власт, сваких недељу дана су ишли од стана до стана и нудили грађанима саксије са цвећем, тражећи да буду њихов сигуран глас. Зашто то сада раде? Зашто им ВДВ смета? Зато што немају довољно људи спремних да иду на терен и боре се за њихове идеје! Јер немају идеја. Стално говоре о институцијама, а непрестано руше све институције засноване на демокртаској вољи грађана. Прошле године су тражили превремене републичке и београдске изборе. Ове године траже превремене новосадске изборе, а да избори у Београду не буду кад предвиђа закон, него кад њима одговара. Да им олакшам – узалуд се уздају у срећу, њима никад ништа неће одговарати. Не постоји начин да се до гласова дође седећи у удобним посланичким клубовима у Скупштини Србије и дорћолским ресторанима и кафићима.
Није важно јесу ли избори у Београду, Нишу, Кикинди, Врбасу, Бачкој Паланци, Новом Саду, или у било ком другом граду. Напредак не долази због градова. Напредак долази из срца људи који воле свој град и своју земљу. Без људи, градови су само асфалт, челик, цигла, стакло и малтер.
Сасвим је очигледно - СНС тријумфовати и у Београду и у Новом Саду, и на свим другим изборима. СНС је једина странка чији су активисти недељама непрестано на терену. Чији су функционери на терену. Рад од врата до врата је тежак. И компликован. И захтева целог човека. Човека који је предан. И посвећен. ВДВ је активност која захтева велику дозу ентузијазма, и не мању количину шарма, знања о резултатима и плановима, и реторичког умећа и вере у вредности које се проповедају. Ради се послеподне, након редовног посла. И викендом. Често без ручка и одмора. Без поподневне дремке. Кафице у кварту и ћеретања Теја Дори, Бресквици, Наваљном, Зеленском, Трампу и Баједну, европарламентарцима.
То не интересује људе којима се куца на врата. Они траже решење за своје проблеме. За своје, а не туђе амбиције. Више од две деценије од 1990. до 2012. били су жртве лоше политике, која је гомилала дефицит на дефицит, стављајући под хипотеку њихове животе. За све то време гледали су како политичари из сиротињских ципела ускачу у луксузне станове и одела. И како их са телевизије обасипају празним фразама о људским правима, демократији и европским вредностима. А њима су требале улице. Канализација. Водовод. Вртићи. Бољи превоз. Фабрике да имају где да раде. Да могу да хране и школују своју децу. Они ће гласати за оног ко им дође на ноге и ко им да гаранције да разуме њихове потребе и увери их да је њихово решавање суштина његове политике. Без Брисела. Без Стразбура, Беча, или Минхена.
Проблем људских потреба не решава се флоскулама. Флоскула је филозофија испразности.
Метафизика безидејности. Не може се грађанима наметнути шта да желе. У шта да верују. Чему да се надају. За кога да гласају. Не постоји други пут до њихових срца, разума и потреба. Само кроз сарадњу. Не постоји пречица до већине. Да би се задобило народно поверење мора се остварити блискост с људима. То се не постиже позивањем на странце. Изговарањем фраза о демократији, људским правима, и крађи избора. То није довољно. Нема глатке и брзе цесте. Нема пречице. Нема опсене. Само рад!
Јесте ли спремни да након посла сате и сате проведете на терену, и пуни бодрости куцате људима на врата? Да их питате за њихове жеље и потребе. Да немате викенде. Да не доручкујете и не ручате код куће. Да се посветите и предате једној идеји. Нисте! Зашто онда мислите да сте бољи од тих људи? Прочитали сте више књига? Били сте на више позоришних представа? Путовали сте на више луксузних дестинација? Значи ли то да сте бољи људи? Да сте приврженији породици? Да сте посвећенији срећи и успеху своје деце? Не значи. Значи само да се давите у живом блату таштине!
Рећи ћете да су ти људи уцењени. Грешите! Уцењен човек не може никога да убеди. Он са собом носи тугу и празнину. Његове речи су празан дах. Права реч је попут рендген зрака. Пролази кроз све. И допире или до срца или до разума. За њу нема препеке. Реч изгворена под присилом је вапај немоћи. Само реч слободног човека који верује у нешто има моћ да убеди другог. И то нема везе с изборним условима, или бирачким списком. То су изговори за безидејне.
Шта су изборни услови које би опозиција прихватила? Да се Вучићу забрани бављење политиком? Да се забрани агитовање од врата до врата? Или да се свима који нису гласачи опозиције одузме право гласа и да се избришу из бирачког списка? Хтење да се суспендује воља већине и власт преузме силом уз подршку мањине и страних сила, није револуција него државни удар.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу
