Главну улогу би доделио српској опозицији, која живи у уобразиљи да је умеће уништавања препорука за долазак на власт. Наука и знање их не би интересовали. Њихова тежња усмерена је само на новац. И погодба с Мефистом била би лако утаначена. Цео Нови Сад за шлепер евра. У кешу, или жирално. Начин није битан.
Није у Талмуду узалуд записано – што човек мање зна, мање је несрећан. И то двоструко. Мање те погађају лажи. Теже разумеш преваре. И, кад крадеш мање се стидиш. Људи који су упропастили цео Нови Сад, и који данас тобоже бране Бродоградилиште, Неимар, Електропорцелан, Југоалат, били су њихови џелати. Фабрику која је била једна од најбољих у Новом Саду опозиционари, који сада за њом лију крокодилске сузе, срозали су на ниво занатске радње и продали будзашто. Без смисла. Без икакве логике. За 88 милиона динара, односно 1,1 милиона евра по тадашњем курсу, продали су предузеће са 2,3 хектара земљишта и 17.100 хиљада квадрата под халама које је од 1935. године, једино на Балкану производило прецизна алате и прибор за машине.
Знам обојицу „бизнисмена“ којима су металуршког гиганта поклонили за шаку динара. Они који сада жале за Југоалатом нису туговали кад су њихови пулени отпустили 2.600 радника. Што су расипнички раскрчмили робу с лагера, машине и алате. Кад је један од њих радницима остао дужан 22 милиона евра за плате. Пензијско и инвалидско. Кад је државу ускратио за огроман порез. Тада су ћутали. Ћутали су и када је по угледу на Николетину Бурсаћа, који је њиве орао карактером, измислио причу о препороду Југоалата преко производње специјалне пољопривредне машине, која земљу обрађује у једном пролазу и штеди стотине хиљада евра. Кад је руководство америчког Џона Дира чуло за ту идеју, замало није доживело колективни инфаркт. И из страха да ће банкротирати потплатили су новосадске и српске судије да униште Југоалат, да би могли преживети на тржишту. Беларус, Њу Холанд, Штајер и Ките су им помагали у тој завери против препоштеног ДОС-овог бизнисмена.
Кроз ту призму треба читати њихов данашњи политички ангажман. И њихова настојања. Да су имали добре намере, да је у њима постојао и минимум поштења могли су на крилима народне воље Нови Сад претворити у српски Ливерпул. Могли су. Али њихове намере нису биле часне. Народна нада претворила се у злу коб. У малигну стварност грабежи, отимачине и преваре. Они су пре свега и једино желели да продају све што се може продати. У брзој приватизацији видели су шансу да реше своје егзистенцијалне проблеме. Своје прохтеве. Желели су да се обогате. Због тога су и ушли у политику. Због тога се и данас баве политиком. То је био њихов мотив. То је њихов мотив и сада. У политици је мотив све. Једино мерило ваљаности нечије идеологије.
Бићу фер па ћу побројати све њихове заслуге. Због њих је без посла остало више од 70.000 људи. Затворене су скоро све фабрике. Одмах! Или са неколико година закашњења. Таман колико је требало да се исиса сваки могући динар добити из њих. Увели су Закон о јавним набавкама да би послове на намештеним тендерима могли да дају својим кумовима и пријатељима. Писао сам о томе. Један бизнисмен из Врбаса, пре него је, захваљујући функцији у Демократскј странци, постао један од најимућнијих Срба, продавао је кокице и имао локалну фирму за чишћење оџака. И није једини. Знам све њихове адвокате који су се обогатили од приватизације. Познајем све њихове данашње угледне чланове и симпатизере, који су до приватизације били градске дангубе, без пребијене паре. Који су жицали цигаре и гребали се за пиће. Сви заједно су сумануто учествовали у уништавању и затирању привреде града. Да су којим случајем остали још коју годину на власти, спреман сам да верујем да би продали и Милетићев споменик и Змај Јовину улицу.
Не би било нимало људски да заобиђем чињеницу да су упропастили све медије. Да је због њих, који се данас представљају као новинарске мајке, без посла остало више од 1.000 новинара. Довели су таблоиде, ријалити програме, и срозали новинарске слободе. Сад се њихови медији жале на СЛАП тужбе. Нек то виде са Ђиласом, Лутовцем и другим бившим функционерима ДС-а, зашто су и ради чијег хира 2009. усвојили измене Закона о јавном информисању којим су омогућене СЛАП тужбе? Зашто је закон донет? Веровали су да ће владати бар још 10 година! И желели су да запуше уста новинарима. И јавности.
Поштено је да кажем да су чак и кафане, ресторане и винарије отварали да би преко њих могли да перу паре. Четири од шест најчувенијих градских ресторана функционисали су као перионице новца.
А заиста би било крајње неодговорно да не подсетим на њихов најоригиналнији изум – крађу пара преко лажних погона нових тенологија. Тај патент, преко ког је исисано и у џепове бивше власти, садашњих опозиционара, пребачено више од седам милијарди динара, омогућио је једном бившем председнику Покрајинске владе да обесмисли све познате институте облигационог права.
Ни најпесимистичнији Новосађани нису могли да предвиде да ће град који је био међу најбогатијим у Југославији постати долина сиромашних. Југоалат је злочин опозиције. Као и Југодент. И Електропорцелан. Победа. Хинс. Новитет. Новкабел. Нит. Новопак. Агрохем, Петар Драпшин... Ако су желели добро Новом Саду и Новосађанима зашто у њихово време није изграђена ни отворена ниједна фабрика? Не велика попут Југоалата. Било каква! Нису желели. Њих је покретала и покреће само фаустовска жудња за личним богаћењем. И то увек, уочи избора, и мимо њих, треба имати на уму.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу
