Напади на Милоша Вучевића, због идеје да се уведе обавезно служење војног рока, нису неочекивани, нити случајни. Док трају напади на нашу војску обелодањено је да Косово купује ракете вредне 75 милиона долара. А списак оних које би обрадовала незаштићена Србија није кратак.
Свака слаба држава представља лак плен. Економска моћ грађана зависи од способности државе да заштити њихову приватну својину ако је и када је то потребно. Владавина закона је заправо моћ државе да штити имовину и слободе људи. Без моћи, ниједан закон ништа не вреди. Ниједан човек, стан, или радно место нису сигурни, ако држава нема капацитет да их заштити. И зато је важно да Србија има добро обучену, добро опремљену и ситуирану војску. И да у таквој способној и обученој војсци сваки млад мушкарац стекне вештине које ће га оспособити да буде користан себи, својој породици, комшијама, ширем окружењу и целом друштву.
Пацифизам је племенита ствар, кажу противници обавезног војног рока. Толеранција исто. Подржавам! Међутим, нико од њих неће да каже како се обезбеђују услови да се несметано ужива у идејама пацифизма и толеранције. Звучи парадоксално, али војска је гарант демократије. Иначе свакој безвредној хуљи може доћи на ум да направи приватну армију и покуша да загосподари ресурсима нације. Војска не чува имагинарне вредности. Војска чува грађане. Њихове станове. Куће. Децу. Руде. Воду. Шуме. Послове. Књиге. Уметничка дела. Успомене. Војска чува нормалан живот.
Респектабилна армија обезбеђује могућност разборитог приступа животу. Притом, не мислим да је делотворност оружја бескрајна. Нити свемогућа. Више је него очигледно да се толеранција и пацифизам не обезбеђују грмљавином топова. Али, оружје је гарант громогласне слободе. Неопходна је снага која може да обезбеди сигурност свих. Да одврати наслинике споља и изнутра. И да будемо јасни, не уводи се обавезно служење војног рока зато што Србија планира да води ратове. Ниједна велика сила не напада мале државе. Они као Филип Македонски нађу политичаре и странке које обаве посао за њих. Србија о војсци не размишља као о нападачкој сили. Добро обучена и опремљена војска, која чини прву линију одбране и оспособљени мушкарци, који могу да заштите куће, породице и имовину, представља добронамерни штит сигурности и упозорења.
Кажу да нам хероји нису потребни. То је бесмислена замена теза. Није херој само човек с пушком. Нити човек у тенку или авиону. Хероји данашњице су ИТ инжењери који стварају нову будућност за себе, своје породице и Србију. Хероји су радници у пекарама. Ратари који производе храну за све нас. Људи који односе смеће и чисте улице од снега, који асфалтирају нове друмове, граде пруге. Хероји су предузетници и привредници који отварају нова радна места и стварају ново богатство, прилике и перспективе за народ. Сви људи који плаћају порез од ког се развијају образовање, наука, здравство и култура. Лекари који свакодневно спасавају стотине живота. Хероји су научници, уметници и спортисти који промовишу најизврсније квалитете које Србија може да има. Они моћ и ауторитет обезбеђују знањем, добротом и лепотом. И сви знамо да ниједно оружје не може бити светлије од чиста образа и доброг срца. Међутим, да би честити људи несметано могли да чине велика дела, неопходни су им услови за то. Мир, прогрес и стабилност.
Дакле, војска не представља ратну машину за отимање туђих добара. Она постоји да заштити добробит људи. Благодат мира није природна појава. Благодат безбедности није природни закон. Миленијуми су прошли док људи нису дошли до сазнања која су им омогућила економску премоћ без употребе силе.
Зашто је обавезно служење војног рока добро? Не зато да би голобради младићи своју љубав према животу заменили за ратну доктрину смрти. Никако. Млад човек не иде у армију да би пробудио љубав према оружју, већ да би стекао минималне вештине како да буде користан породици, комшијама и широј заједници у случају пожара, земљотреса, олуја, поплава и других неприлика. И да може да одбрани себе, кућу и породицу, а самим тим и земљу у случају опасности.
Љубав према слободи и миру дубински је укорењена у карактеру сваког грађанина Србије. И то је вредност достојна поштовања. Међутим, ни у једној држави, па ни у нашој, немају сви чланови друштва часне намере. Једни пут насиља и страха бирају својој вољом, другима терор оружја као логичан избор намећу стране обавештајне службе. Војска не постоји да би се обрачунавала само са непријатељским армадама. Свако друштво се суочава с ризиком да његове вредности угрозе криминални умови изнутра, ако не постоји сила која у томе може да их спречи. Код многих, није реч о искреном пацифизму. Њихов ангажман је мека моћ НАТО-а. Кад бисмо остали без војске грађани би се лакше могли убедити да незаштићену земљу најбоље може одбранити најјача војна сила на свету. Пацифизам нуди наоко логичан избор. Разоружајте се, а ми ћемо вас заштитити.
Је ли се ико од критичара обавезног војног рока запитао јесу ли спремни да своју добробит препусте непоузданим вировима туђе хировитости? Или је боље да буду сигурни да нико неће доћи на идеју да нападне њихова добра? Да зна да смо, ако се нађемо пред том нужношћу, способни да заштитимо своје најважније вредности?
Часне људе никакав добитак не наводи на помисао о злоделу. Али зашто претпостављамо да сви деле мирољубивост и пацифизам већине? Ко нам гарантује да сви у окружењу деле наше мирољубиве погледе на садашњост и будућност? Кисинџер је говорио да међународна заједница неће заштитити оно што нека држава не може да одбрани сопственом снагом. Благостање грађана је вредност с којом нема компромиса. Добро опремљена и обучена војска и способни и обучени мушкарци су упозоравајућа чињеница која се не може игнорисати и најубедљивији аргумент мирног просперитета.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу
