Кад се осврнем на свој живот, мука је то. А опет, и велико задовољство, што сам толико корисних ствари за друштво урадио од своје средње школе и факса. За тачно три месеца постаћу већински власник свог живота. И срећан сам што до сада нисам уписао ни дан радног стажа. Што се нисам смарао да идем на посао. Што ме нису мобинговали неки бот шефови на послу. Фреедом ис my лифе.
Као што рекох, педесета ми је година. Чиме се бавим? Од чега живим? У праскозорје, негде око 10.30, протегнем се у кревету, и одмах почињем да радим. Узмем смартфон у руку, легнем на стомак и погледам ко кога хејтује, а ко кога готиви на мрежама. Проверим инбокс имејла, Воцап и Вајбер, да видим где има нека акција. Да ли се неки догађај може искористити као повод за протесте. После лежећи на леђима смишљам статусе за Твитер, Инстаграм и Фејсбук. Ево баш сам данас написао: „Србија треба да призна Косово и уведе санкције Русији”. И, „Нису Косово и Украјина исто. Србија је угрожавала права Албанаца, насилно их исељавала, убијала и хладњачама пребацивала у централну Србију”. Предвече ћу написати „Доле Влада која гуши слободу медија”, или: „Док Вучко не оде, Србији нема спаса”.
Онда креснем ТВ. Са Н1 и Нове С треба ми потврда који је сат у свемиру? Дан или поноћ, шта ли је? Ко сам и шта сам? Нисам сањар чији поглед гасне у магли и мемли. Ја сам активиста. Либерал сам. Кул лик. Елита. И ложим се на западне вредности. Оно - људска права, слобода медија, животна средина и те форе.
Док тешко радим за боље и слободније друштво, кева се мува по пијаци, тражи састојке за квалитетан вегетаријански доручак. Мало зрневља. Пробрани зелениш. Цереалије. Обавезно агруми. Ћале шета мог доџа, ког сам удомио с улице, ког је највероватније из куће избацио неки одвратни конзервативац, јер га је смарало да брине о њему. Донео сам га кући и сада ћале има чиме да се занима. Од када је отишао у пензију, отпада по цео дан. Не ради ништа, чита неке књиге. Фудбал гледа - еј! Морао сам да му помогнем. Нисам могао да гледам како човек пропада. И сад, уместо да гледа неке знојаве кретене који јуре за лоптом, сад лепо живи здравим животом. Устаје рано ујутру, око пет, и изводи куцу да обави физиолошке потребе. Наравно, мој ћале је одувек био одговоран према животној средини и јавном реду и чистоћи. Он са собом увек носи малу црну кесицу, и захваљујући ћалету, мој куца не оставља непријатна изненађења на улици. Док нисам донео куче, преко дана је углавном дремао и спавао. Сад прошета до пет шопа, купи храну и грицкалице за куцу. Мало ћаска с продавачицама. Поподне поново излазе у шетњу. Увече исто.
Већ око 12 сам под тушем. Спирам умор од напорног преподневног рада и фурам да се видим с френдовима. Већ 30 година имамо много посла. Као у руднику. Борба за демократију је сурова и тешка. Исписујемо и цртамо графите. Смишљамо негативне слогане. Доказујемо да је Србија мрачна рупа у свемиру, где су сва људска права погажена. Где гласови неписмене руље одлучују ко долази на власт. Слобода говора и слобода медија су згажени, видео сам на Н1. Овде су сви огрезли у неизлечивој митоманији. Великашима су проклете душе, јер се држе неке залудне видовданске етике и не дозвољавају да Србија крене европским путем. А ствар је једноставна. Треба само из сећања да протерамо успомене на своју мрачну историју. Само бедне слуге империјалне Русије и даље верују у косовски мит. О епском сукобу за слободу. Истина је да су и 1389. године, као и данас, Цар Лазар и великаши, бранили своју корумпирану управу. Штитили свој криминални систем владавине, који им је омогућавао да на вратима Европе, живе од пљачке. Што пре схватимо да је Косово 1389. изгубљено, и да смо већ 634 године главни фактор нестабилности на Балкану, пре ћемо добити прилику да нам Запад опрости наше заблуде. Реално, нису нас из чиста мира бомбардовале НАТО снаге. Ми смо, бре, најгори олош на Балкану. И не само на Балкану, него у Европи. Црњанског сви држе за родољуба, али он лепо каже: „Ниједна чаша што се пије, ниједна тробојка што се вије, наша није”.
Питате се да ли сам икад желео да имам посао? Нисам! Не желим да радим као роб у страним фабрикама. Не желим да ме понижавају за бедну лову. Ето, ћале и кева су као изразита елита мукотрпно радили целог живота. Најбоље године су протраћили, и сад примају бедну пензију. Једва да имам за џепарац. И за куцу. Они су се исфурали док су били млади у старој Југи. За мене је активизам закон. Капне фина кинта. Нема увек, али, лова која стиже је добра за журке, цугу, игрице, кулирање. Шетње по улици. Звиждање. Транспаренте. За слободан живот. Рибе? То ме смара, осим ако не делимо исту страст ка активизму. Онда можемо да причамо и смишљамо твитове, и то. Секс? То је ОК, у границама нормале, само да не мора да се успоставља велика емотивна блискост. То је забава за масу.
Србија је идеална за активизам. Стално је нека криза. Увек има неки проблем. Ако није Косово, онда је Русија. Ако није Русија, онда је Црна Гора. Ако није Црна Гора, онда је Република Српска. Ако није Европска унија онда је животна средина. Имали смо добру фурку у Новом Саду у последње 2-3 године. Ликови на власти одлучили да граде нов мост. Еј! Кажу, Нови Сад има готово пола милиона становника. Па шта? На Шодрошу има 5.000 глиста, и сигуно још толико жаба и других водоземаца. Е, што смо се добро зезали бранећи их! Боље него Дебор, Волман, Бернштајн, Греј и остали ситуационисти.
Шта имамо против моста? Ништа. Нашим послодавцима смета што лова за његову градњу долази из Кине, и што се гради у време напредњака. Играли смо деборовски. Хаос. Имали смо камп. Па онда, кад дођу медији полежемо пред камионе. Кеве ми, осећао сам се као Крис Кристоферсон у „Небеској капији”, кад спречава градњу железнице. Баш је било кул. Било је неких маторих фото-репортера и камермана који су контали да ми правимо спектакл да бисмо оправдали кинту коју добијамо, па нису хтели да нас сликају. Ма, дебили! Ноћу смо правили журке. Онда смо упадали на јавне расправе. Бацали димне бомбе. Права диверзија. Нас 50 је правило невиђени циркус. Наравно, ми смо знали да је огромна већина Новосађана против нас. Али, кога брига. Већина је ионако без мозга. Наши ментори су били одушевљени.
Јако добро смо се проводили и у Зрењанину кад смо зезали „Линглонг” и Арапе. И кад смо тобоже спасавали шуму на Фрушкој гори. Онда избори ‘20. А тек, какав је бизнис био протест због Горњих Недељица и литујума. Брутално! Па мурал Младићу. Страва! Онда „Србија против насиља”, након што се десио масакр у ОШ „Владислав Рибникар” и кад је онај троглодит Блажић побио екипу у Дубони и Малом Орашју. Ту је требало бити креативан. Кул слогани на транспарентима. Па твитови. И цео тај фолклор са обешеним луткама и ултиматумима који још од покушаја рушења Мао Цедунга живи међу организаторима и учесницима протеста.
Уз то, суштину идеје о промени власти на улици и ненасилним протестима, представља слобода медија. То је стари изум америчких обавештајаца. Борбу за слободне медије, по америчком моделу у наслеђе нам је оставио Марк Палмер. Баш је био лик. Све детаље, како се изводе „обојене револуције”, побројао је и детаљно описао у више својих књига и дефинисао правила шта треба предузимати да би опозиција, којој Амери дају субвенције, преузела власт на улици. Иначе, Палмер је тип, који је направио слободне, мислим, америчке медије на комунистичкој територији. Након што је срушио комунизам у Мађарској, и помогао у рушењу режима у Чехословачкој, Румунији и Бугарској, а помогао је и да падне Слоба, његова компанија отворила је ланац телевизија Нова. То је био један објективан, амерички, што ће рећи, демократски поглед на свет, који им је донео много лове и утицаја. Исто као Н1 и Нова С сада.
Један од лидера ДОС-а 90-тих, и некадаши амбасадор Србије у једној земљи у Заливу, причао је да су сви ДОС-овци ишли у Будимпешту по кинту, и да су се после са том ловом коцкали и зезали по Србији. А бивши амбасадор Мајкл Кирби, који је код Вилијама Монтгомерија у Будимпешти деведесетих био први оперативац, бележио је у роковник кад је коме и колико лове на руке дао. После је тај роковник донео у Београд, и кажу, кад би неки наш политичар дошао на идеју да има своје мишљење, само би извадио тај роковник, и одмах би пристао да испуни сваки задатак.
Код мене је то другачије. Немам проблем с лојалношћу. Домовина је тамо одакле стиже лова. Немам никакве користи од националних заблуда. Ћирилица ми је треш. Епска поезија и српско наслеђе ратнохушкачка литература. Немам никакав однос према застави. Према наслеђу предака. Према Косову. Према прогресу Србије и бољем животу грађана. То је фора за ТВ, али је у суштини смор. Кога брига како живи народ. Народ је глупа маса која ништа не зна. Зашто да будемо Индијанци? Све што треба да урадимо јесте да живимо као Амери и Енглези. Што би рекао један наш стари активиста: „Ја бих за њих радио и џабе”.
Пише: Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик
