Истина, уме да их буде и 400, али током празника, викенда и лета, када мештани из иностранства и новајлије из викенд насеља долуњају у своје нове-старе домове. И ето радости која, као и медаља, има две стране. Село живне, подсећа на времена када их је било више, када су се окупљали и дружили, али (увек то чувено „али“) – оно што по одласку оставе за собом је за сваку критику оних који су ту свих 365 дана.
– Морам рећи да сам разочаран, јер кад сви оду, у селу остане море отпада које после чистимо ми који одржавамо јавне површине, односно примаоци социјалне помоћи и ја заједно са њима – вели председник Савета Месне заједнице Шушара Тони Фодор. – Ипак, наспрам осталих места, ми смо заиста рај на земљи. Штавише, већ неколико година словимо за најуређеније село на територији града Вршца! Код нас је заиста мир и људи долазе овде да би напунили батерије. Кад је била корона, све куће и викендице су се очас-посла распродале.
Међутим, како ни у чему не треба претеривати, не би ваљало ни када би Шушара постала кошница, јер би онда изгубила све оно због чега су остали они који су још увек ту. А кад већ спомињемо кошницу, ваља напоменути да је ово село познато и као пчеларски крај, будући да у Србији, како наши саговорници тврде, имају највише кошница по глави становника – у просеку чак осам!
Како се у околини Вршца, познатом виноградарском крају, 1880-их појавила виноградарска болест филоксера, која је дошла с увозом америчких сорти, један од виноградара Фридрих Хесел дошао је на идеју да испита терен у делу Делиблатске пешчаре. Како филоксера није могла да опстане у песковитом тлу, од тадашњег Министарства пољопривреде, односно министра Фејера Миклоша, стигло је одобрење да се оснује насеље – Фејертелеп – које је због тешких услова живот 1919. године премештено на данашњу локацију – Шушару.
– Како је мој деда говорио: „Шума је била, шума ће и остати“ и заиста, и даље је тамо шума, чак и већа него што је била – прича нам пензионер Илија Чула, некадашњи секретар Месне заједнице Шушара, а чији су преци једни од оснивача насеља. – Тамо су биле изграђене и црква и школа, чији су данас само темељи остали, док је бунар сада затрпан. Овде у Шушари је избушен бунар на самом почетку 20. века, па је тако и кренуло да настаје село, зидањем кућа уз главну улицу. Најпре се вода вадила уз помоћ петролејског мотора, а онда се дошло на идеју да се постави ветрењача, коју је пројектовао Ајфелов пројектни биро. Иначе, Шушара је добила водовод пре Париза!
Та ветрењача, додуше без своје суштине – крила, стоји већ десетак година и чека на разумевање оних који би могли да допринесу њеној реконструкцији и очувању симбола Шушаре, старом више од века. За сада постоји урађена пројектно-техничка документација, али фале 3,5 милиона динара да се цела идеја коначно спроведе у дело
– Предвиђено је да ту направимо инфо-центар, а да остале просторије претворимо у музеј и смештајне капацитете – каже члан Градског већа за рурални развој Града Вршца Славиша Максимовић, истичући да би најбоље било и када би приватне руке ушле у целу причу, како би се цео тај туристички потенцијал остваривао бржим корацима.
– Овде је песковито земљиште, па пољопривреда није конкурентна, али је зато пчеларство у повоју, јер немамо загађења, а постоје подаци да смо од вајкада у Европи били познати по меду. Имамо у атару око 2.000 кошница, а како смо окружени липом, багремом, ливадом и сунцокретом, тај мед и врцамо – каже Фодор, који је и сам пчелар.
Премда су настали као виноградарско село, данас је винограда најмање, а разлога има неколико – ем млади неће тиме да се баве, ем нема радне снаге, ем је сађењем борових шума створена клима која није најпогоднија за узгој. Чак и оно што се произведе од вина довољно је искључиво за кућну употребу...
Леа Радловачки
