ПОЗОРИШНА КРИТИКА  „Најусамљенији кит на свету” у СНП

Након драма “Моћни ренџери не плачу”, “Кеплер - 452Б” и, сада, “Најусамљенији кит на свету”, слободно се може рећи да је “опсесија” младе, али профилисане и афирмисане драмске списатељице Тијане Грумић - свемир.
 Scena iz drame “Najusamljeniji kit na svetu” Foto: B. Lučić
Фото: Сцена из драме “Најусамљенији кит на свету” Фото: Б. Лучић

Кад се (скоро) све њене драме ставе у једну реч, онда је свемир права, јер у њима има живота, испуњеног празнином. Светла, спојеног са тамом. И тако даље.

Усамљеност као доминанта, такође је тема. У свим овим драмама заједнички количник је породица, али мама, тата, бака, дека, дечак, девојчица, код Тијане Грумић говоре у своје име. Монолог је практично свеприсутан, иако се у њему обраћају једни другима. Кратка реплика више је стих, него реченица. Сукоба готово да нема, ситуације као да се догађају  из чиста мира...

Не треба бити посебно мудар да би се закључило да иза ове драмске контре кључају осећања, бујају значења, сва по мери једног детињастог, не и наивног, побуњеног света. Он поетски приказује контуре отуђења савременог човека од себе, друштва, природе; описује кругове кредом, у које онда може да стане свако и попуни их срцем своје оловке.

У срцу драме “Најусамљенији кит на свету” је, па, кит. Њега нико не лови, али га нико не чује. У дубини мора, он пева да не заспе, јер би то, њему усамљеном, значило коначно потонуће. На површини, тачније земљи, своју (лабудову) песму пева и једна породица, уз помоћ кловна... Лепа слика, метафора, зар не?

Ову (ауто)сугестију, радо је прихватила публика на праизведби, у режији Зијаха Соколовића, у Српском народном позоришту. Очигледно, фреквенцију којом пева Тијана Грумић, хвата много више људи, глупо би било рећи, него што је риба у мору. Кит је ионако сисар.

Фреквенција прослављеног глумца Зијаха Соколовића, овде редитеља, на линији је херца Тијане Грумић. За старију публику јасно, није се могао наћи детињастији редитељ. Представа је визуелно (сценографски) упечатљиво сведена на акваријум у центру збивања, иза којег још упечатљивије “дрема”  Кит (Милан Ковачевић), док не разбаца и себе и оно мало воде у заносном плесу са Девојчицом (Миа Симоновић), својеврсном драмском крешенду на музику Ирене Поповић Драговић и Николе Драговића и кореографију Андреје Кулешевић. Овај крешендо руковођен је још једном намером редитеља да мору мрачних тонова драме, па и мотиву смрти детета, да боје, луцидан и лудистички (уметнички) оптимизам, баш какав имају деца, а као одрасли га губе.

Представа је, иначе, доследно тексту, мирна и успорена, без великих амплитуда, осим кад је реч о глумачким наступима, то јест, иступима “против” тона и држања текста. Све редом живописно - говор миме и тела Кита Милана Ковачевића, невербална, физичка акција Кловна Вукашина Ранђеловића, прпошно заинаћена Девојчица Сашка Мие Симоновић и раздрагани Дечак Лука Григорија Јакишића, са “досадним” родитељима Сање Микитишин (Мама) и Ервина Хаџимуртезића (Тата), доследни су разради (додавању) имена ликовима који их у ранијим верзијама драме нису имали. Рекло би се разумљив, и препознатљив, резон редитеља и глумца Зијаха Соколовића, који је ликовима и глумцима удахнуо живот, дао им лица. Ни поетски ниво текста није изгубљен, мада се понекад стиче осећај да се превише експлицира на “поентама” и губи ритам.

“Конфекцијска” костимографија Сенке Раносављевић такође се може оценити као да је рађена по модном диктату актуелне реалности, без неких карактеристичнијих решења, како би могла још боље да се разабере интима, унутрашње богатство и распојасаност емоција спрам описаног, у великој мери једноличног света.    

И. Бурић

EUR/RSD 117.7502
Најновије вести