Васељена је баш мала

и аутор који је профилисао визуелни изглед и доживљај будућности у масовној култури краја 20.века, а чији је утицај и данас незаобилазан.

Како се у уводној речи каже, Мебијус је 1975. био део велике екипе уметника коју је окупио Алехандро Жодоровски с намером да створе филмску адаптацију научнофантастичног романа „Дина“ Френка Херберта. Филм је требао да у свему буде изузетан искорак из дотадашњих визуелних-сценаристичких-глумачких-музичких образаца па су на сарадњу позвани многи изузетни аутори, од Мебијуса, Гигера, Дагласа Трамбала, Орсона Велса до Мика Џегера, групе Пинк Флојд и, као апсолутна звезда, Салвадор Дали. Упркос интензивног рада и готово заокруженог ликовног идентитета приче, филм никада није стигао даље од припреме поставши тако најпознатији неснимљени филм у историји.

У свој тој креативној гужви Мебијус је, док је исцртао стотине и стотине скица, упознао Дена О’Банона (1946-2009; аутор сценарија за филм „Алиен“ из 1979) који му је показао своје скице за стрип на коме је радио. Мебијус је био одушевљен причом и затражио право да је нацрта. Тако је настао кратки стрип „The Лонг Tomorrow“ о доживљајима маргиналног приватног детектива Клаба кога, у кошмарној будућности у којој сви живе у мега-граду, ангажује богата клијенткиња за наизглед лак посао; како то бива, ствари се компликују јер уопште нису онакве каквима се чине. Клаб је, наравно, претходница Џона Дифула из серијала о Инкалу, док је наслов стрипа могућа парафраза наслова Чендлеровог романа „The Лонг Goodbay“ из 1953. Истини за вољу постоји роман „The Лонг Tomorrow“ Ли Бракет из 1955, али је реч о „спејс опери”, што је далеко од тематике Мебијусовог и О’Баноновог стрипа. Ова је пародија на класичне тврде кримиће ванредна пре свега по атмосфери и ентеријерима: Мебијусов хаотични-фрустрирани-агресивни-медијски-рекламни град-џунгла будућности постаће ликовни темељ како за филм „Блејд ранер“ Ридлија Скота (1982) тако и киберпанк роман Вилијема Гибсона „Неуромансер“ из 1984, односно узор за мноштво других потоњих дела која ће овај лик будућности дефинисати као иконографски образац научне фантастике, али и опште културе. У сличном окружењу диригованих масовних неуроза и појединачних маничних испада развија се и следећи стрип у албуму, прича без речи „Роцк City“.

„Свемирски“ сегмент албума чине кратки стрипови који су, у суштини, стилске вежбе на неке од препознатљивих и претераним, неинвентивним трошењем шаблонизованих жанровских тема које у Мебијусовој верзији бивају ревитализоване и надограђене због чега делују свеже и убедљиво. Тако се прича „Васељена је баш мала“, како и наслов каже, поиграва апсурдом бескраја свемира, а „Риђобради и мозак-пират“ наопако окреће сукоб астронаута и вештачке интелигенције уводећи у заплет и личност онога ко је мозак програмирао. „Артефакт“ је ефектна минијатура о односу велико-мало у размерама планета-живо биће.

После фантазмагоријског хорор сна пилота свемирског брода у „Приближавању Кентаурију“ (по сценарију Филипа Друлеа) следи „Варијација бр. 4070 на ’познату’ тему“, горка гротеска о воднику кога, после нуклеарне апокалипсе, изводе из подземног бункера и стрељају јер није послао атомске ракете на противничку страну и тако лишио Француску задовољства праведне одмазде против агресора! То што је читава планета и без тих бомби уништена не мења одлуку јер - дужност је дужност ма како (бе)смислена била.

Мебијусов графизам, у свему особен, данас је легендаран. Од дизајна машина, свемирских бродова, свакојаких архитектура и пејзажа до одеће, обуће и шешира, од сваковрсних људских физиономија до неземаљских креатура, стрип читалац/гледалац непрестано, из слике у слику, сусреће нешто ново и изузетно у широком распону од вилинских лепота до мрачних понора свемира и људског ума. Композиција цртежа и табли префињена је иако делује спонтано и једноставно.

И после четири деценије Мебијусове слике су узбудљиве и фасцинантне а његове приче врцаво духовите и интригантне, пуне цитата и алузија. Отуда, увид у стрип с краја 20. и почетка 21. века дефинитивно није могућ нити потпун без познавања Мебијусовог опуса.

Илија Бакић