Грозничаво грабимо даљински управљач у потрази за новим садржајима који ће да нас насмеју, уплаше, упозоре или изнервирају. А све то из једног јединог разлога: да будемо срећнији, испуњенији, задовољнији. И тако трагамо, листамо, кликћемо на местима која то не могу да нам пруже. Слушамо а не чујемо, гледамо а не видимо, читамо а не схватамо. Не схватамо да је једини прави, веродостојни и истинити извор информација који би нам могао пружити одговоре на сва суштинска питања нашег живота, типа како да будемо срећнији и здравији - наше тело! Наше тело поседује мудрост која зна тајну живота, а ми не умемо, или нисмо способни да је чујемо, нити да је разумемо.
А шта би било када бих рецимо ево ја, сваки пут послушала своје тело када ми шаље неке сигнале? Шта ако бих се сваки пут када ме нешто жацне у стомаку, запитала какве то везе тренутно има са мојим мислима и осећањима? А када бих се сваки пут на неки бол у глави запитала шта ли то моја глава хоће да ми каже, на шта ме то упозорава, чиме је то притискам кад ме боли? Знате шта би било? Нешто би се променило! Испробала сам то више пута и камо среће да ми је свесност већ на тако високом нивоу па да то непрекидно радим, да константно примећујем знаке које ми моје тело шаље. Људи моји, то ради! Моје тело је најпрецизнији могући алат за откривање следећег пожељног корака на путу да ми буде боље и да ја постанем боља у било ком смислу. Баратање тим алатом је врло једноставно: чим у било ком делу тела осетим нелагодност, запитам се какву ми поруку шаље, а одговор понекад стигне одмах, у облику неке мисли, а некад га чујем од пролазника, или у речима неке песме. Важно је да стварно желим да сазнам одговор и да будем у приправности да га чујем. То наравно мора да се вежба. Јесте то ствар људске природе, али смо ту природу толико занемарили, затрпали којечиме и загадили, да нам је јако тешко да је поново у себи откријемо и њене дарове препознамо. То је као када дуго не ходамо и све нам је теже да се подигнемо и да направимо први корак. А и када га направимо, потребно је да дуго вежбамо пре него што се вратимо у природно стање.
Посматрајући сигнале свог тела, као и сигнале о којима причају људи око мене, закључујем да је најчешћи онај којим тело покушава да нам каже да морамо више да се крећемо, да вежбамо, да се физички активирамо. Једна ми пријатељица рече како нема мотивацију да вежба. Као, шта има везе што је повремено укочена, ништа јој друго не фали. А зна да је тело храм у којем станује душа! Па куд ћеш веће мотивације него да тај храм сређујеш и одржаваш? У мом храму имам све што ми је потребно за живот, као и алат да тај живот учиним бољим. Ако моје тело говори да је кретање његово природно стање, које то „ја“ може да му то оспори? Моје тело и ја се слушамо и уважавамо и сваким даном све лепше живимо. А ви?
