Насеље с тим именом све до 1935. није било на мапама, али су салашари с обале речице Киреш одвајкада ту трговали, па тако оста назив за место, где се не само купује и продаје већ нуди и пријатније угођаје након пазара.
Крај самог вашаришта је „Етно-кућа крај Киреша”, салаш који је удесила Јудита Адамов с породицом, удахнувши му нови живот. Из валова испод ђерма и на бициклу под орахом „прелива се” чуваркућа, беспрекорно је удешена авлија, а у време вашара замирише и овчији паприкаш. У кући су уређене „чиста соба” и „чиста кухиња”, као што су некад биле, а у једној просторији је историја села и месне задруге. Нигде нема истакнуте фирме јер она функционише као породично газдинство.
Салаш је од изградње 1901. припадао породици Нађ, а Адамови су га купила пре седам година, кад је био у прилично лошем стању. Зато Јутка наглашава да свако ко има салаш, треба и да га лепо среди. Као она свој.
Реновирање је изискивало доста труда, али је салаш заблистао. Јутка је препознала шансу да се искаже у сеоском туризму, пошто је након две деценије рада остала без посла у Зем-задрузи „Пољопривреда”. Сточари Малих Пијаца су у време њеног процвата производили највише товљеника у бившој Југи, а затим је, као део система моћне Индустрије меса „29. новембар”, доживела катаклизму. Кад се Јутка запослила у задрузи, било је 90 људи на платном списку у време директоровања Фрање Нађа, од чије је ћерке и купила салаш.
Јуткини родитељи су некад држали гостиону „Фехер” па је наследила угоститељски ген. Кад је купила салаш, отац Антал Фехер јој је, мада у 80. години, здушно помагао. Сам је од цигала уредио улаз код кућног прага, дочекао да се све среди и умро. Подржао ју је у новом послу, као и сестра Естер Абрахам, која држи чувени чувени Ресторан „Абрахам” на Палићу.
Јуткин муж Добривој Пера Адамов, држи се строго мушких послова, старија ћерка Јулија, која живи и ради у Суботици, у време вашара помаже, а млађа Нада се отиснула у Америку и на крузерима компаније из Мајамија плови по белом свету, али повремено враћа на салаш усидрен крај Киреша.
Посетиоци „Етно-куће” паприкаш и палинку дегустирају кад су велики месечни вашари, али дођу и неким другим поводом. Овчији паприкаш у бограчу, увек од целе овце, специјалитет је куће, а палинку која нема мане Јутка је преузела од свог оца. Записала је рецепте да се не забораве, и не знајући да ће јој затребати. Прича да је био врстан бирташ и кувар, волео свој посао, па је паприкаш спремао и по вашарима и свадбама.
– Овчијег паприкаша нема на менију у класичним ресторанима, а ми га служимо у изворном салашарском амбијенту – напомиње Јутка. – Укуси и реакције гостију су различити, све зависи од тога ко је какво детињство имао. Ако је било лепо и здраво, овде се пријатно осећа и с великом пажњом погледа етно-поставку салаша, у којој је приказано како се некад живело у овом крају. Такви посетиоци дуго се задржавају, сећајући се како су живели у сличном домаћинству или ишли код деде и баке. Међутим, има и оних који нипошто не би да завире у одаје с музејским поставкама.
Пре него што се посветила том послу, Јутка је похађала курс који су за заинтересоване из кањишке општине приредиле комшије из Мађарске. Користи искуства породичних газдинстава с којима се упознала тамо и у Румунији, где је понуда сеоског туризма много заступљенија, а увиђа да по томе Војводини још увек каска за ЕУ суседима.
– Потенцијала имају салаши, какав смо ми уредили, али је неопходна већа подршка оних који се туризмом баве у општини и држави. Уложили смо доста новца и труда па верујем да смо је заслужили. За сад се сама борим да привучем туристичке групе јер нисмо у могућности да будемо стално отворени, већ само у време вашара и кад повремено дођу организоване групе. Имају Мале Пијаце и север Бачке своје занимљиве приче, само треба много више људи заинтересовати да их испричам – вели Јутка.
Додаје да су имали велику срећу да купе салаш, а дотадашњи власници пристали су да га продају тек сазнавши да Јутки не пада на памет да прави ординарну сеоску крчму, мада у Малим Пијацама нема кафане.
– Пре неку годину било је покушаја да се отвори, али није опстала – сазнајемо од Јутке. – Моји родитељи су били крчмари и добро знам како то функционише. Ово чему сам посвећена је сасвим другачије. Радим из љубави и задовољства, лепо се осећам и не гледам на сат колико радим јер имам времена да госте домаћински примим и испратим задовољне.
За посетиоце има она и сувенире из своје мануфактуре, попут украсних варјача и лутки од кукурузних ћутки, док љубитељи домаће капљице могу да купе боцу кајсијеваче, виљамовке или неке друге ракије.
Милорад Митровић
(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Општине Кањижа. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине.)
