Матица српска – Културно језгро српског народа

Историја најстарије српске институције књижевности, науке и културе Матице српске, премда основане у Пешти 1826. године, заправо отпочиње 1824. у Новом Саду.
Архива Дневника/матица српска
Фото: Архива Дневника/матица српска

Те године млади и перспективни професор новосадске Велике српске православне гимназије Георгије Магарашевић, заједно са директором гимназије Павелом Јозефом Шафариком, покреће часопис „Сербска летописи“, једино српско гласило у Хабзбуршкој монархији у том тренутку. Нови часопис био је веома амбициозно замишљен, с јаком свесловенском оријентацијом, међутим, иако здушно подржан међу тадашњом интелигенцијом, танак слој читалачке публике није могао новчано да га одржи. Једино решење за опстанак препознато је у стављању часописа под окриље неке институције, која би се надаље старала о редовној објави и концепцији. Како таква у том тренутку није постојала, а свесни свесловенског значаја „Летописа“, седморица пештанских Срба састаће се почетком 1826. године у кући тамошњег трговца Јована Деметровића и договорити о оснивању институције која ће преузети бригу о часопису. Тако је настала Матица српска.

Фото: Архива Дневника/Матица српска

На њеном оснивачком документу потписали су се трговци Гаврило Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук, Петар Рајић, Андрија Розмировић, Георгије Станковић и Јован Хаyић. Потписе су ставили у круг, као симбол да међу њима по важности нема никакве разлике. Међутим, због неслагања у идејама, ускоро је дошло до раздора између две најјаче личности међу оснивачима – Јована Хаyића и Јосифа Миловука. Због тог сукоба, своје потписе са Матичиног оснивачког документа повући ће Миловук и Гаврило Бозитовац. Миловук ће трајно остати озлојеђен на Матицу српску, а нарочито на њеног првог председника Јована Хаyића. Међутим, занимљив је податак о томе да је уочи прославе 175. годишњице оснивања, 2001. године, тадашње Матичино часништво, на челу са председником проф. др Божидаром Ковачеком и секретаром, а данас председником Матице, проф. др Драганом Станићем, симболички „изгладило“ тај давнашњи сукоб. На копију кружног печата са оснивачког писма враћени су изгребани потписи Миловука и Бозитовца, реконструисани у Београдској централној криминалистичкој лабораторији. Тако су се, 175 година касније, сва седморица оснивача поново нашла у истом кругу.


Национална институција и просветитељски рад

У Новом Саду 1864. године отпочиње ново доба Матице српске, у коме ће достићи ниво прворазредне националне институције, испољити свој пуни потенцијал и заузети место које јој и данас припада. Неколико пута мењајући адресе, данашњи дом налази 1928. године у задужбини своје највеће новосадске добротворке Марије Трандафил. У Новом Саду, све до Првог светског рата, Матица убрзано развија своју просветитељску делатност. У том смислу посебно би требало истаћи серију више од 160 „Књига за народ“, а за развој књижевности и науке у овом периоду незаобилазна је едиција „Књиге Матице српске“.

Фото: Архива Дневника/Сава Текелија
Пештански период и Сава Текелија

Пештански период Матице српске највише је обележио њен председник и велики добротвор Сава Текелија, племић и царски саветник, оснивач ђачког дома – Текелијанума, који ће предати под управу Матици. Врло брзо Текелијанум постаје стециште младих интелектуалних снага и, заједно са Матицом, центар важних културних акција. Готово сву своју огромну имовину Текелија ће тестаментом завештати Матици и Текелијануму, а те две установе практично функционишу у симбиози све до Матичиног пресељења у Нови Сад 1864. године.


Иако основана с намером да очува „Летопис“, Матица врло брзо превазилази оквире тог задатка, профилишући се као културно језгро српског народа, ма где живео. У том духу, до данашњих дана, под својим окриљем истрајно негује дух саборности, настојећи да заједничким пословима културе превазиђе политичке и друге поделе унутар српског народа. Објавом дела српских писаца, започиње и издавачку делатност. Издаје по четири свеске “Летописа”, а успоставља и прве институционалне везе, те стиче углед и све се више доживљава као српско учено друштво. Након најопасније кризе у својој досадашњој историји, од почетка 1835. до септембра 1836., доживеће препород и у том периоду почиње озбиљније да се развија једна од најважнијих Матичиних тековина – задужбинарство.

Фото: Архива Дневника/Васа Стајић

Један од најзначајних Матичара у првим деценијама 20. века свакако је био секретар Тихомир Остојић, који је увео значајне реформе, пре свега оне које се тичу националне улоге Матице српске. Иако ће исход Великог рата с ње збацити приличан терет који је носила као изразито национална институција у туђој држави, у годинама након 1918. сусреће се са великим финансијским потресима и озбиљном осеком у издавачкој делатности. И ту кризу, међутим, успева да превлада, окупљајући око себе најзначајнија имена тадашње српске науке. У међуратном времену у Матици своја дела штампају Михајло Пупин, Јован Цвијић, Милутин Миланковић, те историчари Никола Радојчић, Васа Стајић, Алекса Ивић и други. Све време, један од Матичиних камена темељаца, “Летопис” излази и чува свој високо постављени ниво.

Други светски рат Матица српска проводи у тишини, како би избегла сваку могућност компромитујућег деловања. Након рата, међутим, бива тешко погођена процесом национализације, оставши без готово целокупне своје имовине. Уз све тешкоће, борбу и прилагођавања новим околностима, у другој половини 20. века поприма обрисе врхунске научне институције, какве и данас негује и унапређује. Са својих седам научних одељења, готово 3.000 сарадника и низом пројеката, Матица српска данас, заједно са институцијама из свог окриља – Библиотеком, Галеријом и Издавачким центром, представља јединствен систем у српској култури и науци, доследно темељећи све своје делатности на саборности српског народа где год живео.

Постојање и рад Матице српске у великој мери је одредило токове српске културне и научне делатности у последња два столећа. Уз то, Матица је практично обликовала Нови Сад, онакав какав данас познајемо. Још током својих пештанских година, имала је огромну улогу у оснивању нашег првог сталног и професионалног театра – Српског народног позоришта, а њено пресељење и делатност у Новом Саду, имаће пресудни утицај на оснивање институција какве су Архив и Музеј Војводине и новосадски Универзитет.

Б. Павковић

EUR/RSD 117.3179
Најновије вести