Некада војно утврђење још један рођендан прославља као симбол града, туристичка дестинација и дом бројним уметницима. Петроварадинска тврђава друга је по величини у Европи (већа од ње је само она у Вердену у Француској). На њој се налазе Музеј, хотели и ресторани, атељеи и галерије, академија уметности, астрономска опсерваторија, планетаријум, док је у подножју планирана изградња Бортаничике баште. Осим туриста, љубитеља историје и уметности на Петроварадинску тврђаву долазе и посетиоци жељни доброг провода и ту се сваког лета одржава Егзит, један од најпопуларнијих музичких фестивала у Европи и свету.
Изграђена на месту некадашњег средњевековног утврђења, назив Гибралтар на Дунаву, добила због изузетно значајног стратешког положаја, још у време градње, која је с прекидима трајала 88 година од 1692. до 1780. године. Изграђена на 122 хектара, на узвишењу које доминира околином, с 16 километара подземних ходника и 12.000 пушкарница. Петроварадинска тврђава била је неосвојива за ондашњу ратну технику. Као искључиво војни објекат служила је све до 1948. године, док је под заштиту државе стављена је 1951. године. Сматра се да је у време градње ту било највеће европско гробље јер је више војника страдало од болести и разних недаћа него у борбама.
Келти су ту боравили између 3. и 4. века пре нове ере, у римско доба, а у 1. веку нове ере, између Петроварадина и данашње Сремске Каменице постојало је утврђење Кузум. За време Османлија аустријанци су срушили стару средњовековну тврђаву и подигли нов одбрамбени објекат, по тада најмодернијем систему градње фортификација, како би их зауставили.
- Петроварадинска тврђава, какву познајемо, је грађена у време владавине аустријских царева Леополда Првог, Јосифа Првог, Карла Четвртог, Марије Терезије и Јосифа Другог, по систему маркиза Себастијана Вобана, који је био један од водећих градитеља 17. и 18. века - објашњава директор Историјског архива Града Петар Ђурђев. - Вобан је био познат по пројектима тврђава великих површина са подземним галеријама. Тако подземље Тврђаве има четири спрата, 16 километара ходника и одморишта и велики бунар намењен за снабдевање водом у случају дуже опсаде. Тај нови модел утврђења, са оштрим бастионима, омогућавао је покривање целокупног прилаза унакрсном ватром, што је било посебно корисно приликом сукоба.
Ходници испресецани борбеним линијама, барикадама, замкама, минским пољима, никога не остављају равнодушним и враћају нас у време од пре неколико векова. Петроварадинци с поносом истичу да је тврђаву 2010. године посетила екипа емисије „Ghost Hunters International” (Ловци на духове), с популарног америчког научнофантастичног ТВ канала „Сајфај” (SciFi). Епизода те емисије премијерно је приказана 2. фебруара 2011. године, а истраживачи паранормалних активности, с хај-тек опремом, обилазили су подземље у потрази за духовима и доказима спиритуалнних појава које вековима буде знатижељу житеља.
Камен темељац садашњој Тврђави положио је принц Крој 18. октобра 1692. године на јужном делу Горње тврђаве, по налогу хабзбуршког цара Леополда Првог. Тада је закопана и повеља али је тачно место и даље остало непознато. Градња комплекса почела је од врха наниже, тако да је најпре подигнута такозвана Горња тврђава, која представља најмањи, али уједно и стратешки најважнији део. Упоредо с Горњим градом на стени, у подножју је грађен Доњи, где су били смештени војници и радници. Између 1754. и 1780. године интензивно је грађено подземље. Јединствени систем имао је предвиђене инсталације минских поља као и просторије за смештај војника, оружја и бројне пушкарнице, а подземне галерије, у ванредним условима, могле су послужити и за 30.000 људи.
Завршни грађевински радови обављани су од 1780. године до 1790., када Петроварадинска тврђава постаје најсавременија и најбоље опремљена у целој Монархији. У периоду интензивне изградње Петроварадинске тврђаве, било ангажовано више од 40.000 људи, а чинили су их најамна радна снага, затвореници, ратни заробљеници и војници. Осам циглана из Мајура је пекло опеку, док је креч печен у кречанама код Беочина.
- У оквиру подземља изграђена су два резервна ратна бунара, већи је имао пречник четири, а дубину од 60 метара, а мањи у Хорнверку, ширину од два, а дубину од 39 метара. Као годинa завршетка градње Тврђаве спомиње се 1780., мада су неки радови потрајали и дуже – објашњава Ђурђев.
Међу силним казивањима свакако су најинтересантија она о петроварадинској немани, од милоште названој Пети. Та змија-ала живи у ходницима испод Дунава и дави све који залутају. Када је реч о митовима, не би требало заборавити ни предање да су у темеље бедема узидане мачке, те се, по узору на легенду о гускама које су спасле Рим, верује да су петроварадинско утврђење од освајача сачувале мачке. Чаршијом већ деценијама кружи и легенда о тунелу испод Дунава који повезује цркве Светог Јурја, у подножју тврђаве, и Светог Јана Непомука, која је некад постојала на срушеном мостобрану, а на чијем је месту данас споменик „Породица”. Осим тога, у народу се с колена на колено преноси и прича о томе да су приликом градње тврђаве у малтер додавана јаја, те је, наводно, то један од разлога њене издржљивости и дуговечности.
Торањ са сатом је препознатљив знак Петроварадинске тврђаве и Новог Сада. Пречник сатних кругова на све четири стране барокног торња је већи од два метра, сати су означени римским бројевима, као што је правило на хришћанским црквама. Посебност је што велика казаљка показује сате, а мала минуте, јер је за лађаре на Дунаву, смене страже и војнике било значајније да виде сате, а не минуте из далека.
Ј. Вукашиновић, С. Ковач
